Diplomatija između Rusije i Zapada ulazi u najtežu fazu od početka rata, jer više nije problem samo odsustvo dogovora već gotovo potpuni nestanak međusobnog poverenja. Čak i eventualni povratak pregovorima ne mora značiti smanjenje vojnih operacija.
U evropskim prestonicama sve se češće razmatra mogućnost da SAD ponovo otvore ozbiljnije kontakte sa Moskvom. Takav zaokret bio bi značajan, jer su mnoge evropske vlade ranije bile izrazito skeptične prema pregovorima.
Američki vojni analitičar i penzionisani pukovnik Daglas Mekgregor smatra da Rusija više nema razlog da eventualne razgovore povezuje sa obustavljanjem ratnih operacija. Njegova procena je da u Moskvi jača stav da Zapad pregovore koristi kada mu je potreban predah.
U takvoj situaciji ruski odgovor mogao bi da bude potpuno drugačiji nego ranije: prihvatiti razgovore, ali istovremeno nastaviti i čak pojačati vojni pritisak. Pregovarački kanal bi postojao, ali više ne bi automatski donosio političke ili vojne ustupke.
Evropska želja za pauzom može se iz Moskve tumačiti kao pokušaj da se Ukrajina reorganizuje, ponovo opremi i pripremi za novu rundu sukoba. Iskustva iz prethodnih godina dodatno su ojačala uverenje da privremeni sporazumi mogu samo da odlože nastavak borbi.
Zbog toga je rusko strpljenje postalo jedna od ključnih tema. Godinama je Moskva računala da će se politička situacija u pojedinim evropskim zemljama promeniti i da će vlade koje podržavaju nastavak rata biti zamenjene.
Posebno se prati stanje u Nemačkoj, gde se politička stabilnost ocenjuje kao slabija nego ranije. Rusija, prema toj proceni, nema potrebu da žuri sa kompromisom ako veruje da vreme radi protiv sadašnjih evropskih vlada.
Mekgregor posebno izdvaja Sergeja Lavrova kao čoveka koji veoma dobro poznaje SAD i koji je izgubio poverenje u mogućnost da se odnos sa Vašingtonom popravi dosadašnjim metodama. Ruski ministar spoljnih poslova poslednjih meseci koristi sve oštriji jezik i otvorenije govori o posledicama zapadnog učešća u napadima na Rusiju.
To se vidi i u odnosu prema Britaniji. Moskva sve otvorenije govori da učešće britanske tehnologije, obaveštajnih podataka ili stručnjaka u napadima može biti tretirano kao direktno učešće u sukobu.
Takva formulacija ima veliki značaj jer menja pravni i politički okvir ruske reakcije. Ako se neka država više ne posmatra samo kao isporučilac pomoći Ukrajini, već kao direktni učesnik, otvara se pitanje mogućih ruskih odgovora van teritorije Ukrajine.
U razgovoru je pomenuta i mogućnost udara na mesta gde se proizvode sistemi koji se koriste protiv Rusije, uključujući objekte u Britaniji ili Nemačkoj. To nije predstavljeno kao odluka koja je već doneta, već kao pitanje koje se sve češće postavlja u Rusiji nakon napada na njenu teritoriju.
Poseban izvor nezadovoljstva bili su napadi stotinama dronova, od kojih su neki koristili unapređene motore i mogli da lete nisko, brzo i na velikoj udaljenosti. Takvi napadi više se ne doživljavaju samo kao simbolični incidenti, već kao ozbiljan bezbednosni problem.
Promena odnosa prema diplomatiji zato nije izolovana od razvoja na frontu. Što više Rusija zaključuje da vojno napreduje, a Zapad gubi kapacitete, to je manja motivacija da prihvati pauzu koja bi protivniku omogućila da se oporavi.
Isto važi i za politički ton. Ako Moskva proceni da Zapad reaguje samo na silu i konkretne posledice, sve je manji prostor za politiku dugog čekanja, upozorenja i neprekidnih pregovora bez rezultata.
Zbog toga naredni pregovori, ukoliko do njih dođe, mogu izgledati potpuno drugačije od prethodnih. Razgovori bi mogli teći paralelno sa pojačanim ruskim operacijama, bez očekivanja da će diplomatija sama zaustaviti rat.
