Rat u Ukrajini otkrio je problem koji se ne može rešiti političkom odlukom niti novim paketom pomoći preko noći.
Savremene rakete dugog dometa proizvode se sporo, arsenali nisu neograničeni, a američke vojne strukture istovremeno razmišljaju o mogućem budućem sukobu u potpuno drugom delu sveta.
Američki vojni analitičar i bivši obaveštajac Skot Riter ukazuje na zabrinutost Pentagona zbog smanjivanja zaliha balističkih projektila. Vašington istovremeno posmatra Kinu, Tajvanski moreuz i Južno kinesko more kao prostor na kojem bi eventualni budući sukob zahtevao ogromnu količinu upravo onog oružja koje se sada troši ili predaje Ukrajini.
Takav rat bio bi potpuno drugačiji od sukoba u Ukrajini. Umesto kopnenog rata iscrpljivanja sa ogromnom ulogom artiljerije, dominirali bi mornarica, avijacija, bespilotni sistemi i udari velikog dometa.
Upravo zbog toga američka vojska ima razlog da čuva ograničene zalihe projektila. Predavanje velikih količina Kijevu postaje još problematičnije ako Pentagon istovremeno procenjuje da one neće odlučujuće promeniti ishod ukrajinskog rata.
Problem se ne završava na postojećim zalihama.
ATACMS je stariji sistem čija je proizvodnja bila obustavljena pre više od decenije, dok se razvija nova balistička raketa koja treba da ga zameni. U razgovoru se navodi da postoje pokušaji ponovnog pokretanja proizvodnje, ali se time ne rešava kratkoročni nedostatak velikih količina projektila.
Sličan problem postoji sa Storm Shadows i francuskim SCALP-om. Njihova proizvodnja je mala, a čitav proces nije prilagođen tempu masovnog raketnog rata iscrpljivanja.
Nemački Taurus dodatno pokazuje granice evropskog arsenala. U razgovoru se pominju procene nemačkih generala prema kojima bi Kijevu moglo biti predato 50, 100 ili možda 200 takvih projektila. Čak i gornja cifra ostala bi samo mali deo količine raketa koju Rusija prema iznetim podacima koristi tokom jedne godine.
Riter zato dolazi do zaključka da Zapad nema arsenal i proizvodne kapacitete potrebne za dugotrajan rat raketnog iscrpljivanja sa Rusijom. Ako je takva procena tačna, pitanje više nije samo koliko projektila može biti poslato Kijevu, već koliko dugo takav model uopšte može da traje.
To menja i smisao zapadnih odluka. Ako nekoliko desetina ATACMS-a, Storm Shadows ili Taurusa ne može strateški da promeni rat, njihova upotreba postaje pre svega sredstvo političkog pritiska.
Cilj može biti povećavanje ruskih troškova, demonstriranje zapadne podrške Kijevu i pokušaj da Moskva proceni da bi nastavak rata mogao postati skuplji nego kompromis.
Ali rat iscrpljivanja ima neumoljivu matematiku. Nije dovoljno proizvesti tehnološki veoma sofisticirano oružje; potrebno ga je proizvoditi brže nego što se troši i u količinama koje mogu trajno uticati na protivnika.
Upravo na tom mestu pojavljuje se jedna od najvećih slabosti zapadne strategije opisane u razgovoru. Dok političke odluke o novim isporukama mogu biti donete za nekoliko dana, nove fabrike, proizvodne linije i hiljade dodatnih raketa ne mogu nastati istom brzinom.
Zato se iza svake nove isporuke Kijevu nalazi još jedna računica – koliko projektila Zapad može da potroši u Ukrajini pre nego što počne da ugrožava sopstvene planove za neki budući, potencijalno mnogo veći sukob.
