Dok su tokom emisije uživo stizale nove objave iz Vašingtona, Teherana i Islamabada, razgovor Pjotra Kurzina i bivšeg analitičara CIA Larija Džonsona prerastao je iz standardne geopolitičke analize u praćenje događaja u realnom vremenu.
Svakih nekoliko minuta pojavljivale su se nove informacije o mogućem sporazumu između Sjedinjenih Država i Irana, dok su se istovremeno otvarala pitanja o ulozi Izraela, budućnosti Ormuskog prolaza, kineskom uticaju na Bliskom istoku i položaju Donalda Trampa unutar američke politike.
Na samom početku Kurzin je ukazao na utisak da izraelska vlada pokušava da poremeti proces koji sve više liči na diplomatski dogovor između Vašingtona i Teherana. Džonson je odgovorio da je dobro biti optimista, ali da za sada ne vidi kako se mogu pomiriti javno iznete pozicije dve strane.
Prema njegovim rečima, Iran već dugo insistira na nekoliko zahteva koje smatra osnovom svakog sporazuma. Među njima su ukidanje sankcija, odmrzavanje iranske imovine, uklanjanje blokade, priznavanje iranske kontrole nad Ormuskim prolazom i okončanje sukoba u Libanu i Gazi. Džonson tvrdi da odustajanje od tih zahteva nije realna opcija za vlast u Teheranu.
„Ako se odreknu tih ciljeva, to može da ugrozi samu vladu Masuda Pezeškijana i otvori prostor Iranskoj revolucionarnoj gardi da kaže da su civili izneverili ono što su obećali“, ocenio je on.
Kurzin je zatim podsetio na informacije da bi Tramp uskoro mogao da objavi sporazum sa Iranom, ali je istovremeno postavio pitanje da li će Teheran odgovoriti na izraelske akcije u Libanu.
Džonson smatra da Iran nije odustao od mogućnosti odgovora. Prema njegovim rečima, Teheran je jasno stavio do znanja da postoje granice preko kojih neće preći ćutanjem, posebno kada je reč o udarima na određene ciljeve u Bejrutu.
Istovremeno, ocenio je da Tramp pokušava da spreči novu eskalaciju nudeći Iranu ustupke koji bi pre nekoliko meseci bili nezamislivi. Govorilo se o ukidanju sankcija, odmrzavanju imovine i uklanjanju blokade ukoliko Teheran odustane od vojnog odgovora.
„Iran ne izgleda kao država koja se može kupiti“, rekao je Džonson, ocenjujući da Teheran nije pokazao spremnost da prihvati ponude samo zato što dolaze iz Vašingtona.
Tokom emisije stigla je nova Trampova objava u kojoj se navodi da Iran nikada neće posedovati nuklearno oružje i da će Ormuski prolaz uskoro biti otvoren za trgovinu. Džonson je na to reagovao sumnjom.
Po njegovom mišljenju, postoji mogućnost da SAD i Iran uopšte ne rade na osnovu istog dokumenta.
„Možda Amerikanci misle da pregovaraju o jednoj stvari, a Iranci o sasvim drugoj“, rekao je.
Kurzin je zatim otvorio temu odnosa Trampa i Benjamina Netanjahua, podsetivši na navode o veoma napetom telefonskom razgovoru između dvojice lidera.
Na pitanje da li to znači da se Tramp konačno oslobađa uticaja izraelskog premijera, Džonson je odgovorio negativno. Po njegovoj proceni, američki predsednik i dalje ne koristi sve poluge pritiska koje ima prema Izraelu.
Razgovor je potom prešao na stanje američko-izraelskih odnosa. Kurzin je ukazao na rastuće nezadovoljstvo izraelskom politikom među delom Trampovih pristalica, ali i među progresivnim demokratama.
Džonson je taj odnos opisao kao međusobnu zavisnost iz koje nijedna strana ne uspeva da izađe.
On smatra da Vašington ima mogućnost da izvrši mnogo snažniji pritisak na Izrael nego što to čini, ali da takvu politiku sprečava politički uticaj proizraelskih struktura unutar američkog sistema.
Posebno je kritikovao izraelske akcije u Libanu i ocenio da Izrael decenijama ponavlja isti obrazac ponašanja.
„Posmatram to više od pola veka. Uvek se dešava isto. Izrael ide korak dalje, SAD pokušavaju da ga zaustave, a onda se sve ponavlja ponovo“, rekao je.
Kurzin je priznao da je tokom godina promenio stav prema izraelskoj politici. Naveo je da mu je sve teže da ignoriše činjenicu da se upravo u trenutku kada se govori o mogućem dogovoru nastavljaju udari na Liban.
Džonson je odgovorio da je i njegovo mišljenje o Izraelu prošlo veliku transformaciju. Kao primer je naveo razliku između ranijih generacija izraelskih lidera i današnjeg političkog vrha.
Dok je razgovor trajao, stigla je vest koja je potpuno promenila tok emisije.
Kurzin je pročitao saopštenje pakistanskog premijera Šahbaza Šarifa prema kojem je postignut sporazum između SAD i Irana, uz trenutni i trajni prekid vojnih operacija na svim frontovima, uključujući Liban.
U saopštenju se navodi da bi ceremonija potpisivanja trebalo da bude održana u Švajcarskoj 19. juna, uz posredovanje Katara i podršku Saudijske Arabije i Turske.
Džonson je odmah spustio loptu.
„Ko je to rekao? Iranski predsednik? Ajatolah? Ministar spoljnih poslova? Ne. To je rekao pakistanski premijer“, odgovorio je.
Po njegovom mišljenju, prerano je govoriti o istorijskom sporazumu dok Teheran ne potvrdi sadržaj dogovora.
Kurzin je zatim podsetio na izjavu iranskog ministra spoljnih poslova Abasa Aragčija da Memorandum o razumevanju nikada nije bio bliži finalizaciji.
Međutim, Džonson je ostao skeptičan i naglasio da su razlike između dve strane i dalje ogromne.
Istovremeno je izneo pretpostavku da su SAD možda Iranu ponudile ukidanje blokade, vraćanje zamrznute imovine i ublažavanje sankcija ukoliko odustane od odgovora na izraelske napade.
Kako je razgovor odmicao, fokus se prebacio na regionalne posledice mogućeg sporazuma.
Kurzin je postavio pitanje da li Iran iz svega izlazi kao pobednik.
Džonson smatra da su odnosi Teherana sa susedima danas jači nego pre nekoliko godina. Kao ključni trenutak naveo je kinesko posredovanje između Irana i Saudijske Arabije.
Po njegovim rečima, upravo je Kina odigrala presudnu ulogu u obnovi diplomatskih veza između dve regionalne sile.
Kurzin je podsetio da je taj događaj mnogima pokazao koliko američki uticaj na Bliskom istoku slabi.
Džonson se složio i otišao korak dalje.
On smatra da je Kina već postala vodeća svetska ekonomska sila zahvaljujući prednosti u proizvodnji energije, električnih vozila, retkih zemnih minerala, industrijske tehnologije i farmaceutske proizvodnje.
Kada je Kurzin pomenuo razgovor sa Skotom Kenedijem iz Centra za strateške i međunarodne studije, Džonson je tu organizaciju opisao kao deo vašingtonskog establišmenta povezanog sa vojno-industrijskim kompleksom.
Nova Trampova objava ponovo je prekinula diskusiju.
Američki predsednik objavio je da je sporazum završen, da se otvara Ormuski prolaz i da se uklanja američka pomorska blokada.
Kurzin je primetio da sve izgleda kao politički spektakl u kojem Tramp pokušava da se predstavi kao čovek koji je lično doneo mir.
Džonson je ocenio da Teheran čitavu situaciju vidi drugačije.
Po njegovom mišljenju, iransko rukovodstvo smatra da upravo Iran izlazi kao pobednik procesa.
Dodatnu sumnju izazvale su informacije da bi američka mornarica i dalje mogla da kontroliše pojedine brodove pod izgovorom sprečavanja isporuke kineskog oružja.
Za Džonsona je to dokaz da pitanje blokade nije rešeno.
„Ako nastaviš da zaustavljaš i pregledaš brodove, onda blokada nije ukinuta“, rekao je.
Veliki deo razgovora bio je posvećen Ormuskom prolazu, koji Kurzin vidi kao najveći iranski adut.
Džonson smatra da bi zajednička kontrola Irana i Omana nad prolazom predstavljala veliki strateški uspeh Teherana. Dodao je da bi naplata tranzitnih taksi i korišćenje kineskog juana mogli dodatno da smanje uticaj američkih sankcija.
Na pitanje o nuklearnom programu bio je mnogo manje optimističan.
Prema njegovim rečima, dve strane su još veoma daleko od dogovora o obogaćenom uranijumu i nuklearnim aktivnostima.
Pred kraj razgovora Kurzin je otvorio pitanje ukupnog položaja Irana nakon svih sukoba i pritisaka kojima je bio izložen.
Džonsonov odgovor bio je nedvosmislen.
On smatra da je Iran ojačao svoju poziciju jer nijedan od ključnih ciljeva koje su postavili SAD i Izrael nije ostvaren.
Posebno je naglasio da nije došlo do promene vlasti u Teheranu, što je označio kao najveći neuspeh protivnika Irana.
Govoreći o američkoj spoljnoj politici, Džonson je ocenio da je poslednjih godina zabeležila niz neuspeha i kao poslednji ozbiljan diplomatski uspeh naveo nuklearni sporazum JCPOA pre njegovog kasnijeg urušavanja.
U završnici emisije pojavile su se informacije da bi Iran i Oman mogli zajednički da regulišu saobraćaj kroz Ormuski prolaz. Džonson je rekao da se upravo takvo rešenje poklapa sa dugogodišnjim zahtevima Teherana.
Ipak, odbio je da govori o konačnoj pobedi bilo koje strane.
Po njegovom mišljenju, naredni dani pokazaće da li je reč o stvarnom istorijskom sporazumu ili o privremenom zastoju u sukobu koji može biti srušen prvom novom krizom.
Ali jednu stvar je ponovio nekoliko puta tokom razgovora sa Kurzinom.
Ako se obećanja o ukidanju blokade, sankcija i finansijskih ograničenja zaista sprovedu, Iran će iz cele krize izaći sa mnogo više političkih i ekonomskih dobitaka nego što su njegovi protivnici očekivali.
