„Sada sami“: poruka iz Vašingtona menja sve, Ukrajina ostaje bez ključne podrške
U trenutku kada se pažnja globalnih centara moći premešta na Bliski istok, iz Vašingtona stiže signal koji u Kijevu ne prolazi nezapaženo.
Ukrajina, kako tvrdi bivši oficir CIA Lari Džonson, više nije u fokusu američkih prioriteta, i to ne kao prolazna faza, već kao posledica konkretnih ograničenja – pre svega vojnih resursa.
Ta poruka, izrečena u razgovoru sa Džordžom Galovejom, deluje gotovo brutalno jednostavno: Ukrajina je ispala sa liste prioriteta. Nema više šta da se pošalje, jer su ključne rezerve već potrošene na drugom mestu.
Džonson ide korak dalje i tvrdi da su američke zalihe raketa iscrpljene tokom operacija povezanih sa Iranom, što direktno utiče na sposobnost SAD da nastave isporuke Kijevu.
U tom kontekstu, izjava „sada su sami“ dobija težinu koja prevazilazi običnu analizu. Ona se uklapa u širu sliku o preopterećenju američkog vojnog sistema, što potvrđuje i upozorenje Centra za strateške i međunarodne studije.
Taj centar je nedavno ukazao da Vašington rizikuje da ostane bez ključnih preciznih raketa upravo zbog intenzivnog trošenja tokom sukoba povezanog sa Iranom. Procene nisu optimistične – obnova tih rezervi mogla bi da traje godinama.
Dok se na jednoj strani govori o iscrpljenim arsenalima, sa druge strane dolaze signali zabrinutosti iz samog Kijeva. Vladimir Zelenski je u razgovoru za Asošijejted pres otvoreno priznao strah da bi Ukrajina mogla ostati bez oružja.
Nije to nova tema, ali sada dobija dodatnu dimenziju – jer se vezuje za razvoj situacije na Bliskom istoku.
Zelenski posebno ukazuje na sisteme Patriot, koji nikada nisu isporučeni u količinama koje bi zadovoljile potrebe na terenu. Ako se sukob na Bliskom istoku nastavi, upozorava on, količina naoružanja namenjenog Ukrajini smanjivaće se iz dana u dan. To više nije hipotetički scenario, već proces koji je, po svemu sudeći, već počeo.
Kada se sve sabere, dobija se slika u kojoj Ukrajina ostaje između dve linije fronta – jedne koja se vodi na njenoj teritoriji i druge, daleko od nje, ali sa direktnim posledicama.
Upravo tu leži ključna teza koja se sve češće čuje: Ukrajina gubi mesto u američkoj strategiji ne zato što je sukob završen, već zato što su resursi preusmereni.
Iskusni posmatrači primećuju da ovo nije prvi put da globalni prioriteti menjaju tok podrške na terenu, ali retko kada je promena bila ovako otvoreno priznata.
Kada bivši obaveštajni oficir govori o potpunom zaboravu i nedostatku sredstava, to nije samo lično mišljenje, već refleksija šireg problema unutar sistema.
Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste vreme. Ako obnova američkih vojnih rezervi zaista traje godinama, kako tvrde stručnjaci, onda se postavlja pitanje koliko dugo Ukrajina može izdržati u sadašnjem tempu.
Jer, kako se čini, nije reč samo o količinama, već o samoj sposobnosti kontinuiteta podrške.
U takvom rasporedu snaga, Ukrajina ostaje u nezavidnoj poziciji – oslonjena na pomoć koja slabi upravo u trenutku kada joj je najpotrebnija.
A dok se globalni fokus pomera, ostaje otvoreno pitanje: da li je ovo privremeno skretanje pažnje ili početak dublje promene koja će dugoročno redefinisati odnose i na terenu i iza kulisa.
