U Vašingtonu se poslednjih dana govori jedno, a radi drugo – i to više nije nikakva novost. Ipak, najnoviji razvoj događaja oko Irana i Sjedinjenih Država podigao je ton cele priče na viši nivo.
Jer, kako tvrdi ruski poslanik Aleksej Žuravljov, Iran je praktično postavio ultimatum Donaldu Trampu. A to je, ako se stvari nazovu pravim imenom, trenutak koji menja perspektivu cele krize.
Teheran je izašao sa planom od deset tačaka, koji predstavlja osnovu za potencijalni mirovni sporazum sa SAD i Izraelom. Na papiru – plan za mir.
U stvarnosti, prema rečima Žuravljova, „čist ultimatum“. I tu počinje zaplet. Jer ako bi Sjedinjene Države pristale na takve uslove, kako on kaže, to bi značilo da je američka vojna kampanja protiv Irana doživela potpuni poraz.
A šta tačno stoji u tom planu? Iran insistira na očuvanju svog mirnodopskog nuklearnog programa, zahteva povlačenje američkih snaga sa Bliskog istoka i ukidanje svih sankcija.
Tu nije kraj. Jedna od ključnih tačaka predviđa da Iran ubira takse za prolaz brodova kroz Ormuski moreuz, koji je do sada bio besplatan.
Novac bi išao u poseban fond za obnovu civilne infrastrukture uništene, kako tvrde u Teheranu, u američkim i izraelskim napadima.
Zapad je, očekivano, reagovao burno. U političkim i analitičkim krugovima već su se pojavila poređenja sa Vijetnamom – traumom koja i danas opterećuje američko društvo.
I dok jedni govore o strateškom fijasku, drugi pokušavaju da pronađu izlaz iz situacije koja ne izgleda nimalo jednostavno.
Zanimljivo je da je sam Donald Tramp u noći između 7. i 8. aprila objavio da je postignut dogovor o dvonedeljnom prekidu vatre sa Iranom.
Štaviše, naveo je da će budući mirovni sporazum biti zasnovan upravo na tih deset iranskih tačaka, koje je nazvao „adekvatnim“. Teheran je to ubrzo potvrdio i javno izneo sadržaj plana.
Međutim, nije prošlo mnogo, a iz Bele kuće je stigla potpuno drugačija poruka. Portparolka Kerolajn Livit izjavila je da je iranski plan bio „neozbiljan, neprihvatljiv i potpuno odbačen“, uz napomenu da ga je Trampov pregovarački tim jednostavno „bacio u smeće“.
Umesto toga, Amerikanci su, kako tvrdi, ponudili sopstveni plan od 15 tačaka – u kojem, između ostalog, nema mesta za očuvanje iranskog nuklearnog programa.
U tom raskoraku između prvobitne izjave i kasnijeg demantija mnogi vide ono što Žuravljov naziva „izvlačenjem“. Po njegovim rečima, Tramp će pokušati da preokrene narativ i predstavi situaciju kao pobedu, iako, kako tvrdi, „svako ko prati dešavanja vidi da je ovo jedna od najneuspešnijih vojnih kampanja u istoriji SAD“.
U međuvremenu, svi pogledi usmereni su ka Islamabadu, gde bi u petak ili naredne nedelje trebalo da se održe ključni pregovori između Irana i SAD. Rok je kratak – dve nedelje.
Ako do dogovora ne dođe, a uzimajući u obzir trenutne okolnosti, uključujući izraelsku vojnu akciju u Libanu, mnogi procenjuju da je to realan scenario – sukob bi mogao da se nastavi.
A to automatski otvara pitanje Ormuskog moreuza. Njegovo eventualno zatvaranje imalo bi direktan uticaj na globalne cene nafte, ali i na unutrašnju političku poziciju Donalda Trampa u Sjedinjenim Državama. Tu već prestaje da bude reč samo o regionalnom konfliktu.
Ipak, postoji i druga linija razmišljanja. Neki vojni analitičari tvrde da je cela priča o pregovorima možda samo dimna zavesa. Po toj teoriji, Tramp koristi vreme i diplomatski okvir da pripremi trupe za potencijalnu invaziju na Iran.
Ako je to tačno, onda se iza reči o miru krije nešto sasvim drugo. A ako nije, onda je Iran zaista uspeo da nametne uslove koji menjaju odnos snaga.
U oba slučaja, jasno je jedno – ova priča još nije završena, a ono što sledi moglo bi da odredi ne samo sudbinu regiona, već i širu sliku globalne politike.
