Na prvi pogled, brojke deluju hladno i tehnički, ali iza njih se nazire mnogo dublja slika. Sjedinjene Države su tokom sukoba sa Iranom ušle u tempo potrošnje koji nije bio predviđen ni u najambicioznijim planovima.
Za samo 39 dana, prema podacima Centra za strateške i međunarodne studije u SAD, potrošeno je više od polovine predvojnih zaliha precizno vođenih raketa. To nije detalj koji se gubi u statistici – to je signal koji menja način na koji se posmatra naredni potencijalni veliki sukob.
U toj potrošnji posebno odskaču sistemi koji se smatraju okosnicom američke vojne moći. Krstareće rakete Tomahawk, zatim protivvazdušni sistemi Patriot i THAAD, kao i presretači SM-3 i SM-6, nalaze se među najviše korišćenim i izgubljenim sredstvima.
Upravo ti sistemi čine kičmu američke raketne i protivvazdušne odbrane, što dodatno pojačava zabrinutost među analitičarima. Jedan od njih primećuje da se „nije trošila periferna oprema, već ono što čuva samu strukturu sistema“.
Brojevi tu postaju još konkretniji, gotovo opipljivi. Jedna raketa Tomahawk košta oko 2,6 miliona dolara, SM-3 dostiže 28,7 miliona, SM-6 oko 5,3 miliona, THAAD 15,5 miliona, dok Patriot iznosi približno 3,9 miliona dolara po komadu.
Kada se uzme u obzir da je, prema procenama, samo Tomahawka iskorišćeno oko 850, jasno je da se radi o ogromnom finansijskom i logističkom opterećenju. Patriot rakete, kako se navodi, troše se u hiljadama, što dodatno ubrzava iscrpljivanje zaliha.
Ali problem nije samo u potrošnji. Problem je u vremenu. Proizvodnja ovih sistema traje dugo, a rokovi isporuke pojedinih raketa idu i do četiri godine. To znači da se ono što je potrošeno ne može brzo nadoknaditi. U praksi, to stvara jaz između trenutnih potreba i realnih mogućnosti industrije da odgovori na njih.
Istovremeno, Sjedinjene Države nisu jedini korisnik ovog naoružanja. Saveznici poput Ukrajine, kao i partneri na Bliskom istoku, koriste iste sisteme. To znači da američka vojna industrija ne radi samo za sopstvene potrebe, već paralelno pokušava da ispuni i međunarodne obaveze.
Kako primećuju pojedini vojni analitičari, „nije u pitanju samo obnova zaliha, već balansiranje između sopstvene bezbednosti i spoljnopolitičkih obaveza“.
U takvom okruženju, američka vojska sve češće poseže za alternativama. Jedna od njih su JDAM bombe, odnosno Joint Direct Attack Munition. One su višestruko jeftinije od raketa, što ih čini privlačnim izborom u situaciji kada se traži racionalizacija troškova.
Međutim, imaju ograničenja u dometu i sposobnostima, što znači da ne mogu u potpunosti zameniti skupe precizne rakete.
I tu dolazi ključna procena koja se provlači kroz celu analizu. Autori studije naglašavaju da Sjedinjene Države i dalje imaju dovoljno municije za sukob sa Iranom, ali upozoravaju da su za potencijalni veliki sukob, poput onog sa Kinom, zalihe već sada kritično niske.
Čak i pre ovog rata smatrane su nedovoljnim, a sada je, kako se navodi, situacija značajno pogoršana.
U toj rečenici, možda nenametljivo, ali jasno, leži suština cele priče. Nije problem samo trenutni sukob, već ono što dolazi posle njega. Jer ako je više od polovine zaliha potrošeno za 39 dana, postavlja se pitanje kako bi izgledao duži i kompleksniji scenario. I još važnije – koliko brzo može da se popuni ono što je već otišlo.
Za sada, odgovori ostaju delimični. Brojke postoje, procene su tu, ali konačna slika još uvek nije zatvorena. I možda upravo u toj neizvesnosti leži najveća težina cele situacije.
