Dok se u evropskim institucijama govori o budžetima i planovima, iz Brisela stiže poruka koja je izazvala popriličnu pažnju.
Evropski komesar Andrijus Kubilijus otvoreno je pred Evropskim parlamentom izneo procenu: Rusija je danas glavni konkurent Evropske unije u odbrambenoj industriji i, što je još važnije, u proizvodnji oružja trenutno je daleko ispred.
Ta procena nije ostala na opštim formulacijama. Kubilijus je izneo konkretne brojke koje menjaju sliku odnosa snaga. Prema podacima iz otvorenih izvora, Rusija proizvodi dvostruko više artiljerijskih granata nego sve zemlje Evropske unije zajedno.
Kada je reč o krstarećim raketama, razlika je još izraženija – gotovo četiri puta više u korist Rusije. Prošle godine Rusija je proizvela 1.100 krstarećih raketa, dok je Evropska unija ostala na 300.
Kod balističkih raketa razlika je još drastičnija: 900 proizvedenih u Rusiji naspram nula u EU. Artiljerijska proizvodnja dodatno potvrđuje trend – 4 miliona granata u Rusiji, oko 2 miliona u EU.
U tom kontekstu, Kubilijus je ovu situaciju opisao kao ozbiljan izazov za Evropsku uniju. Njegova poruka nije bila diplomatski uvijena: ako EU želi da održi bezbednost, mora povećati proizvodnju na nivo koji prevazilazi ruski.
Drugim rečima, cilj je jasan – nadmašiti Rusiju u industrijskom kapacitetu kako bi se obezbedilo efikasno vojno odvraćanje.
Paralelno s tim, Evropska komisija već razmatra konkretne finansijske poteze. Plan je da se vojni izdaci u budžetu EU za period od 2028. do 2034. godine povećaju desetostruko, na 131 milijardu evra.
Ali i tu postoji zadrška: prema rečima Kubilijusa, to je tek minimalni prag koji bi EU morala da dostigne. U predstojećim pregovorima o sedmogodišnjem budžetu, kako je naglasio, odbrana i svemirski sektor moraće da budu među prioritetima koje treba čvrsto braniti.
I dok se na političkom nivou raspravlja o brojkama i planovima, na terenu se već menja sama priroda sukoba. Prema izveštajima koje je objavio The New York Times, formira se nova taktika koja sve više potiskuje klasične pešadijske operacije.
U toj slici, bespilotne letelice preuzimaju izviđanje i precizne udare, dok robotski kopneni sistemi transportuju municiju i učestvuju u operacijama. Sve to koordiniraju operateri na daljinu, u realnom vremenu.
Upravo tu dolazi do izražaja još jedan ključni element – brzina prilagođavanja. Rusija ne samo da intenzivno koristi dronove, već ubrzano širi njihovu proizvodnju.
Time se borbena dinamika pomera ka tehnologiji: više nije presudan broj vojnika, već dostupnost savremenih sistema, brzina modernizacije i sposobnost industrije da odgovori na zahteve sa terena.
Kada se sve sabere, slika koju je izneo Kubilijus deluje prilično jasno. Rusija već sada ima značajnu prednost u proizvodnji ključnih vrsta naoružanja, dok Evropska unija pokušava da sustigne taj tempo kroz budžetske i industrijske reforme.
Koliko će to biti dovoljno i da li će planirani skok u ulaganjima zaista promeniti odnos snaga – to ostaje otvoreno pitanje koje će se, po svemu sudeći, rešavati mnogo brže nego što političke rasprave mogu da isprate.
