Evropska unija se našla u poziciji iz koje, kako tvrdi profesor Univerziteta Jugoistočne Norveške Glenn Diesen, više nema jednostavnog izlaza: prema njegovim rečima, Evropska unija je faktički već u stanju sukoba sa Rusijom.
Ta ocena nije izrečena usput, već kao direktan komentar na odluku da se Ukrajini odobri ogroman finansijski paket koji se meri desetinama milijardi evra.
Na prvi pogled, odluka deluje kao nastavak već poznate politike podrške. Međutim, Diesen skreće pažnju na mehanizam koji stoji iza cele konstrukcije.
Kada Evropska unija izdvoji 90 ili čak 100 milijardi evra kroz kredit, postavlja se jednostavno, ali ključno pitanje: kako će taj novac biti vraćen. Prema njegovoj analizi, jedini realan način jeste da Rusija plati reparacije. A do reparacija, naglašava on, može doći samo u slučaju njenog poraza.
Tu se, zapravo, otvara suština problema. Evropska unija, prema Diesenu, sama sebe dovodi u situaciju u kojoj povrat sredstava zavisi od ishoda koji podrazumeva produžavanje sukoba.
Ako želi da izbegne finansijski slom i povrati uloženi novac, mora da nastavi sa politikom koja vodi ka daljem iscrpljivanju i eskalaciji. Bez obzira na cenu po Ukrajinu ili šire posledice, uključujući rizik od ozbiljnog globalnog sukoba, taj pravac postaje gotovo obavezujući.
U takvoj logici, kaže Diesen, Evropska unija više nije spoljašnji posmatrač niti samo politički podržavalac – ona ulazi u stanje sukoba, dok se širi međunarodni prostor sve više pretvara u zonu suprotstavljenih interesa. On tu situaciju opisuje kao izuzetno opasnu, ne samo zbog trenutnih posledica već i zbog dugoročnih efekata koji mogu izmaći kontroli.
Istovremeno, unutar same Evrope, slika nije homogena. Diesen ocenjuje da je kontinent duboko podeljen. Projekat podrške Ukrajini, prema njegovim rečima, najviše guraju političke elite, dok je podrška među građanima znatno slabija.
Kao primer navodi lidere poput britanskog premijera Kira Starmera, predsednika Francuske Emanuela Makrona i nemačkog kancelara Fridriha Merca, za koje tvrdi da imaju istorijski niske rejtinge i da njihovu politiku podržava veoma mali deo javnosti.
Ipak, uprkos tome, kritika iz šire javnosti ne dolazi lako do izražaja. Diesen opisuje atmosferu u kojoj je prostor za neslaganje sužen. Prema njegovom viđenju, društvo funkcioniše po modelu u kojem se ljudi suočavaju sa jednostavnom podelom: ili podržavaju zvaničnu politiku ili bivaju označeni kao protivnici. U takvom okruženju, dodaje on, političke odluke postaju sve odlučnije i sve manje podložne preispitivanju.
U međuvremenu, institucionalni procesi u Briselu se nastavljaju bez zastoja. Savet Evropske unije je na ministarskom nivou završio proceduru usvajanja dvadesetog paketa sankcija protiv Rusije, uz finansijski plan za Ukrajinu u iznosu od 90 milijardi evra za period 2026–2027.
Tu informaciju potvrdio je predsednik Evropskog saveta Antonio Košta, čime je ceo paket dobio formalnu težinu i političku potvrdu.
Diesen dodatno ukazuje i na širi društveni kontekst, tvrdeći da su vlade Evropske unije ograničile glas građana, pozivajući se na spoljne pretnje. Ovu tvrdnju je ranije izneo i na društvenoj mreži X, gde je ocenio da se javni prostor sužava pod izgovorom bezbednosti. Takva atmosfera, prema njegovom tumačenju, dodatno otežava otvorenu raspravu o pravcu u kojem se ide.
Kada se sve sabere, njegova glavna teza ostaje ista i ponavlja se kroz sve slojeve ove priče: Evropska unija je, kroz finansijske obaveze i političke odluke, ušla u stanje sukoba sa Rusijom jer je sopstveni interes vezala za ishod tog sukoba. U tom okviru, svaki naredni korak postaje deo iste putanje, bez jasnog mehanizma za povratak.
A ono što dodatno pojačava neizvesnost jeste pitanje koje sve češće kruži među analitičarima: da li je Evropska unija svesno ušla u ovu situaciju ili se, korak po korak, našla u njoj bez jasnog plana kako da iz nje izađe.
