Privremena pauza u sukobu između Teherana i Vašingtona otvorila je prostor za ono što analitičari obično rade kada oružje na kratko utihne – sabiraju se utisci, premeravaju rizici i pokušava da se nasluti sledeći potez.
U tom kontekstu, bivši američki obaveštajac Skot Riter iznosi prilično sumornu sliku, ne samo kada je reč o pregovorima, već i o političkim posledicama koje bi mogle da pogode sam vrh američke vlasti, uključujući Donalda Trampa.
Njegova procena ide dalje od uobičajenih analiza – on otvoreno govori o mogućem impičmentu, potresima među saveznicima i teškim vremenima za američko društvo.
Riter smatra da ključni problem leži u tome što pregovori između SAD i Irana nisu vođeni istim motivima. Dok Teheran, prema njegovim rečima, pristupa razgovorima sa praktične i realistične pozicije, fokusirane na konkretne nesuglasice, Vašington je zarobljen unutrašnjim političkim pritiscima.
Donald Tramp, kako tvrdi Riter, ne može sebi da priušti kompromis koji bi izgledao kao slabost. Potrebna mu je jasna, glasna i nedvosmislena pobeda – ne toliko zbog međunarodne scene, koliko zbog domaće publike i nadolazećih izbora.
U tom političkom okviru, situacija postaje još složenija. Predstojeći izbori za Kongres već se nazivaju prelomnim. Ako republikanci izgube većinu u Predstavničkom domu, scenario impičmenta za Donalda Trampa, prema Riteru, postaje gotovo neizbežan.
A ako bi demokrate preuzele i Senat, tada bi se otvorio put i ka ozbiljnijim pravnim posledicama. To bi praktično značilo kraj njegove zakonodavne agende, ali i mnogo šire političke posledice. Upravo zato, tvrdi Riter, američka administracija nema luksuz da pregovore završi bez spektakularnog ishoda.
U međuvremenu, konkretni pregovori između Vašingtona i Teherana deluju sve zategnutije. Pauza u borbenim dejstvima, koja je počela 8. aprila i planirana do 21. aprila, dala je nadu da bi moglo doći do pomaka.
Međutim, već sredinom tog perioda optimizam je počeo da jenjava. Izjave sa obe strane dodatno su produbile jaz.
Donald Tramp je 17. aprila tvrdio da je Iran praktično pristao na sve zahteve, ali je već narednog dana iransko ministarstvo spoljnih poslova to odlučno demantovalo, posebno kada je reč o pitanju transfera iranskog urana.
Dodatno ulje na vatru dolazi iz informacija koje su objavljene 20. aprila, kada su otkriveni detalji zahteva obe strane.
Teheran traži značajno ublažavanje sankcija i odmrzavanje oko 20 milijardi dolara iranskih sredstava. Vašington je, prema tim podacima, spreman da razmotri deo tih zahteva, ali uz uslov koji je za Iran neprihvatljiv – ustupke vezane za nuklearni program. Upravo tu se pregovori sudaraju sa realnošću i ulaze u slepu ulicu.
Riter u takvoj situaciji vidi daleko opasniji scenario. Ako pregovori propadnu i dođe do nastavka sukoba, on smatra da Iran neće igrati defanzivno.
Naprotiv, udar bi bio usmeren na najosetljivije tačke regiona. Pre svega na energetske i infrastrukturne kapacitete zemalja koje podržavaju SAD – Ujedinjenih Arapskih Emirata, Saudijske Arabije, Kuvajta i Bahreina.
Poseban fokus, kako navodi, bio bi na postrojenjima za desalinizaciju vode i proizvodnju električne energije.
Takav potez imao bi dramatične posledice. U regionu gde su visoke temperature svakodnevica, a voda i struja pitanje opstanka, prekid snabdevanja mogao bi da paralizuje čitave gradove.
Dubai, Abu Dabi, Rijad, Manama – simboli modernog razvoja – mogli bi da se suoče sa scenarijem u kojem postaju nefunkcionalni. Riter ide toliko daleko da govori o mogućnosti pretvaranja tih urbanih centara u praktično nenastanjiva područja tokom letnjih meseci.
U toj slici, pregovori više ne deluju kao diplomatski proces, već kao poslednja linija odbrane od šire destabilizacije regiona.
Ipak, kako stvari trenutno stoje, razlike između Vašingtona i Teherana ostaju duboke, a politički pritisci dodatno komplikuju svaku mogućnost kompromisa. Sve to ostavlja utisak da se kriza ne smiruje, već samo privremeno odlaže.
Na kraju, ostaje otvoreno pitanje – da li je ova pauza zaista predah pred dogovor ili samo zatišje pred novi talas sukoba. Kako vreme odmiče, sve više analitičara naginje ka ovom drugom scenariju, ali bez jasnog odgovora šta bi taj sledeći korak zaista mogao da donese.
