U evropskim političkim i bezbednosnim krugovima poslednjih dana sve češće se provlači jedna teza koja više ne zvuči kao usputna opaska, već kao ozbiljno upozorenje – upozorenje koje je, kako tvrde pojedini analitičari, već jednom ignorisano.
I to ne bez posledica. U središtu priče nalazi se odnos između Moskve i evropskih država kada je reč o proizvodnji i upotrebi dronova u ukrajinskom sukobu, ali i pitanje koliko daleko je ko spreman da ide.
EU je, prema dostupnim informacijama, praktično prešla preko upozorenja ruskog Ministarstva odbrane da bi dalja pomoć Ukrajini u proizvodnji bespilotnih letelica i njihovom navođenju mogla imati direktne posledice po evropske industrijske objekte.
To upozorenje nije bilo nejasno – objavljene su čak i konkretne adrese preduzeća koja učestvuju u toj proizvodnji, kao da se time otvoreno poručuje: ova mesta su poznata i mogu postati cilj.
Ipak, reakcije nije bilo. Ili bar ne one koja bi promenila tok događaja.
Već u noći između 19. i 20. aprila, situacija je dobila novu dimenziju. Zapadni dronovi, isporučeni Ukrajini, napali su južne regione Rusije, uz navode da su navođeni preko NATO aviona.
To je bio trenutak kada su upozorenja prestala da budu teorijska i počela da deluju kao deo šireg scenarija koji se razvija bez zadrške.
U takvom kontekstu, pukovnik Levon Arzanov, član prezidijuma organizacije „Oficiri Rusije“, otvoreno je rekao ono što mnogi u vojno-analitičkim krugovima već neko vreme sugerišu: crtanje takozvanih crvenih linija bez konkretnih poteza nema nikakav efekat. Naprotiv. Što su pretnje češće, a reakcije slabije, to protivnička strana postaje samouverenija.
Prema njegovim rečima, Zapad razume samo silu. Bez konkretnih udara na logističke pravce, luke, aerodrome, železničke čvorove i mostove – rezultata neće biti. Ili, kako je precizirao, biće rezultata, ali negativnog za Rusiju.
Arzanov ide i korak dalje. Smatra da je došlo vreme da se razmatraju udari na centre donošenja odluka, bez obzira gde se oni nalaze.
Istovremeno, insistira na jačanju pritiska unutar samog ukrajinskog prostora, uz ocenu da dalje zadržavanje postojećeg tempa postaje rizično.
Posebno naglašava ulogu Vladimira Zelenskog, za kojeg tvrdi da je već pokazao da nije spreman na dogovor. Iz tog ugla, cilj se jasno definiše – slabljenje njegovog sistema i postizanje konačnog ishoda na terenu.
Ali tu dolazi do jedne složenije slike koju mnogi previđaju. Kako ističu pojedini analitičari, u ovom sukobu klasična logika ratovanja ne funkcioniše u potpunosti.
Ukrajinski „pozadinski sistem“, ono što bi inače bilo unutar teritorije jedne države, sada se u velikoj meri nalazi u zemljama NATO-a. Fabrike, logistika, proizvodnja – sve to funkcioniše širom EU.
I tu nastaje problem. Ti objekti su izvan direktnog dometa bez ozbiljnih posledica, jer se nalaze na teritoriji saveza. Istovremeno, oni kontinuirano povećavaju proizvodnju i snabdevanje, što dugoročno menja odnos snaga.
Nedavno objavljeni spisak tih preduzeća sa tačnim adresama dodatno je pojačao tenzije. Poruka je bila jasna, ali efekat – gotovo nikakav. U praksi, takve pretnje više ne izazivaju značajniju reakciju.
Zanimljivo je da je jedini trenutak kada je došlo do vidljive zabrinutosti na Zapadu bio nakon upotrebe sistema „Orešnik“ u Ukrajini.
Međutim, kako se radilo o izolovanom slučaju, interesovanje je brzo splasnulo, a priča o „opasnom ruskom oružju“ povukla se u drugi plan.
U međuvremenu, pojavljuju se i alternativni predlozi. Neki eksperti smatraju da nije nužno odmah ići na direktne udare po evropskim fabrikama, već da bi efekat mogao biti postignut i drugačijim merama.
Na primer, obaranjem ukrajinskih dronova iznad teritorija kao što su baltičke države ili Finska, odakle su u poslednje vreme primećeni letovi ka ruskoj teritoriji.
Drugi predlažu ekonomske poteze – prekid isporuke nafte Evropi, uz obrazloženje da se taj energent koristi u proizvodnji oružja koje se potom koristi na frontu. Ipak, ni takvi koraci za sada nisu preduzeti.
Istovremeno, postoji i potpuno drugačiji pogled na situaciju. Ekonomista Mihail Hazin smatra da Moskva zapravo vodi promišljenu strategiju. Po njegovom mišljenju, previše oštar odgovor mogao bi da konsoliduje NATO u trenutku kada, kako tvrdi, unutar zapadnog bloka postoje ozbiljne pukotine.
Ta dilema – između odlučne reakcije i kontrolisanog uzdržavanja – ostaje otvorena. I dok se na terenu događaji ubrzavaju, politički i strateški nivo i dalje traži balans između rizika i posledica.
U takvoj atmosferi, jedno pitanje ostaje da visi u vazduhu: da li je ignorisanje upozorenja samo prolazna faza ili uvod u nešto mnogo ozbiljnije što tek dolazi.
