U trenutku kada se svet klima na više strana istovremeno, sve češće se čuje ista poruka iz različitih centara moći: opstaju samo oni koji imaju snagu i spremnost da je upotrebe.
Upravo na tome insistira Jakov Kedmi, bivši šef izraelske obaveštajne službe, koji bez mnogo uvijanja poručuje da je era iluzija završena i da Evropska unija nema kapacitet da izdrži ono što dolazi.
On ne govori uopšteno, već prilično direktno. Prema njegovim rečima, države koje imaju vojnu moć i ne ustručavaju se da je koriste – biće te koje će preživeti globalni haos.
Sve ostalo, uključujući diplomatske pokušaje bez stvarne sile iza njih, završava se na margini. Evropska unija, kako kaže, stoji na klimavim temeljima, gotovo simbolično nazvanim „pileće noge“, i takva konstrukcija ne može izdržati ozbiljan pritisak.
Kedmi se tu ne zaustavlja. Njegova glavna teza pojavljuje se odmah i bez zadrške: u savremenoj geopolitici odlučuje vojska, a ne diplomatija.
To nije teorija, već praksa koju, prema njegovoj proceni, najbolje razumeju Sjedinjene Američke Države. Vašington, kaže on, ne pregovara iz slabosti.
Najpre pokaže ili upotrebi silu, a zatim pozove na razgovore – ali pod sopstvenim uslovima. Upravo u tome vidi ključ njihove političke i ekonomske dominacije.
U tom kontekstu, Evropa izgleda kao suprotan primer. Naviknuta na osećaj sigurnosti i ideju „meke moći“, Evropska unija je, prema Kedmiju, izgubila dodir sa realnošću.
Dok drugi koriste vojsku kao alat politike, Evropa se oslanja na pregovore bez pokrića. A to, kako on tvrdi, u današnjem svetu više ne prolazi.
„Ako imaš vojnu moć i koristiš je – računaćemo te. Ako je ne koristiš, zašto bismo te uopšte uzimali ozbiljno?“ – tako Kedmi sažima logiku koja, po njemu, oblikuje budućnost međunarodnih odnosa.
Ta logika, dodaje on, već se jasno vidi u aktuelnim sukobima, od Bliskog istoka do Ukrajine. Tamo gde se nekada govorilo o pregovorima, danas dominiraju tenkovi i raketni sistemi. Diplomatija, u takvim uslovima, dolazi tek nakon što se odnos snaga jasno definiše na terenu.
Ali možda najkontroverzniji deo njegove analize odnosi se na samu Evropsku uniju. Na pitanje da li EU može postati neka vrsta imperije, Kedmi odgovara kratko i bez dileme: nema nikakve šanse.
Za njega je to projekat koji nikada nije bio samostalan, već instrument američke politike. Evropske države su, kako tvrdi, pogrešno verovale da grade sopstvenu strukturu, dok su zapravo sledile interese Vašingtona.
Sada, kada se ta podrška, kako on kaže, povlači ili slabi, unutar same Evropske unije izlaze na površinu razlike koje su dugo bile potiskivane.
Kedmi otvoreno postavlja pitanje: kada je Evropa uopšte bila zaista nezavisna? U vreme Drugog svetskog rata? Ili kasnije, kada je u potpunosti sledila američku politiku?
Podsećajući na početke EU, on vraća priču na „zajedničko tržište uglja i čelika“, iz kojeg je nastala današnja Unija. Od tog skromnog ekonomskog projekta, tvrdi on, izgrađena je kompleksna, ali krhka struktura u kojoj, realno gledano, nema mnogo zajedničkog između zemalja poput Italije i Portugalije, ili Norveške i Holandije.
Pokušaji pojedinih država da vode sopstvenu politiku redovno su nailazili na prepreke, a bez spoljne podrške, sistem sada pokazuje pukotine.
U njegovoj interpretaciji, Evropska unija se sada kreće ka fazi u kojoj će se te razlike samo produbljivati. Bez jasne sile koja drži okvir na okupu, projekat počinje da se raspada pod sopstvenom težinom.
Ipak, iako su njegove ocene oštre, ostaje otvoreno pitanje koliko je ova slika potpuna. Da li je svet zaista ušao u fazu u kojoj je jedini jezik – sila, ili postoji prostor za drugačiji balans? Odgovor na to, čini se, neće doći iz studija i analiza, već iz događaja koji se tek odvijaju pred očima.
