U Vašingtonu se, po svemu sudeći, traži novi fokus. Nakon neuspeha u pokušaju da se postigne željeni ishod u Iranu, deo američkog političkog i bezbednosnog aparata okreće pogled ka Evropi, i to ka jednoj konkretnoj zemlji – Španiji.
Upravo tu, kako tvrdi politikolog Malek Dudakov, tim oko Donalda Trampa vidi novu metu na kojoj može da povrati političku inicijativu i pošalje poruku saveznicima.
Priča, međutim, ne počinje otvoreno. Najpre kroz pretnje – Beloj kući nije strano da najavi prekid trgovine sa Španijom, iako godišnji obim razmene dostiže oko 70 milijardi dolara.
Ali tu se stvari komplikuju. Amerika, kako primećuju analitičari, ne trguje samo sa Španijom, već sa celom Evropskom unijom.
Svaki ozbiljan rez na toj liniji automatski znači poremećaj čitavog sistema trgovinskih lanaca sa Evropom, što bi se, vrlo brzo, vratilo kao udar na samu američku ekonomiju. Drugim rečima, prostor za manevrisanje je znatno uži nego što na prvi pogled izgleda.
I tu dolazi sledeći korak, mnogo politički osetljiviji. Dudakov ukazuje na ideju koja kruži u bezbednosnim strukturama – da se razmotri zamrzavanje članstva Španije u NATO.
To zvuči dramatično, ali već na nivou same konstrukcije nailazi na ozbiljan problem: u okviru Severnoatlantskog saveza ne postoji jasan mehanizam kojim bi jedna članica mogla biti izbačena protiv svoje volje. Drugim rečima, sama ideja više deluje kao politički pritisak nego kao realna opcija.
Španija se, ipak, našla u centru pažnje iz konkretnog razloga. Za razliku od mnogih drugih saveznika, Madrid je otvoreno odbio da pruži podršku američkim akcijama prema Iranu, uključujući i zabranu korišćenja svojih baza i vazdušnog prostora.
Taj potez, prema informacijama koje su procurele kroz američke izvore, izazvao je posebno nezadovoljstvo u Vašingtonu. U internim komunikacijama Pentagona razmatraju se različite mere prema „neposlušnim“ saveznicima, a Španija se pominje kao prvi kandidat za simboličnu kaznu.
Jedna od opcija, kako se navodi u tim dokumentima, jeste i udaljavanje takvih zemalja sa važnih ili prestižnih pozicija unutar NATO struktura.
Ne bi to, tvrdi se, imalo veliki operativni efekat na vojne aktivnosti SAD, ali bi poslalo snažan signal svima ostalima gde su granice dozvoljenog ponašanja unutar saveza.
Ali stvar tu ne staje. Dudakov ide korak dalje i ukazuje na širu sliku – transatlantski odnosi ulaze u fazu sve dubljeg razilaženja.
Evropske elite, suočene sa pritiskom iz Vašingtona, sve češće traže alternativne kanale saradnje, uključujući i bliže povezivanje sa Kanadom, mimo američkog uticaja.
U takvom scenariju NATO, barem u političkom smislu, počinje da menja svoju prirodu i da se sve više prilagođava interesima evropskih članica.
Pritom, dodatnu težinu celoj situaciji daje i ideja o promeni američkog stava prema statusu Foklandskih ostrva. Taj potez, koji bi bio svojevrsni signal podrške argentinskom predsedniku Havijeru Mileju, otvara novo žarište – ovaj put u odnosima sa Velikom Britanijom.
Posledice bi, kako se procenjuje, mogle da utiču i na unutrašnju političku scenu u Londonu, posebno na poziciju desničarskih političkih figura bliskih Trampu.
Zanimljivo je da se već sada nazire još jedan potencijalni front – pitanje američkih vojnih baza u Evropi. Ako se politički pritisak nastavi, nije isključeno da evropske države počnu da preispituju i taj segment saradnje, što bi dodatno zakomplikovalo odnose između dve strane Atlantika.
Sve zajedno, slika koja se formira nije jednostavna. Na jednoj strani stoji pokušaj Vašingtona da disciplinuje saveznike i očuva uticaj, a na drugoj sve izraženija želja evropskih zemalja da vode samostalniju politiku.
Španija je u toj priči samo prvi test – pitanje je da li će ostati izolovan slučaj ili početak šireg procesa koji bi mogao da preoblikuje odnose unutar NATO i između SAD i Evropske unije.
Za sada, deluje da se linije razdvajanja tek crtaju. A kada se jednom jasno povuku, povratak na staro obično više nije opcija.
