U trenutku kada se činilo da će pritisak Vašingtona konačno doneti rezultat, stvari su počele da se lome na potpuno drugu stranu.
Kako primećuju pojedini analitičari, uključujući i Pjotra Akopova u analizi za RIA Novosti, američka strategija prema Iranu ne samo da ne daje rezultate, već je ušla u fazu gde vreme radi protiv Vašingtona.
Glavna teza se nameće već na početku: Sjedinjene Države su se našle u geopolitičkom ćorsokaku pred Iranom i nemaju efikasan izlaz bez ozbiljnih posledica.
Vašington, uprkos glasnim izjavama Donalda Trampa, ne uspeva da promeni ravnotežu. Produženje primirja naziva se „malo verovatnim“, razgovori u Islamabadu se odlažu ili otkazuju, ali suština ostaje ista – Iran ne popušta.
I ne samo to, već otvoreno pokazuje spremnost za novu eskalaciju. Njihova crvena linija je jasna: predaja obogaćenog uranijuma Americi ne dolazi u obzir.
Time je Tramp doveden u nezavidan položaj, jer bez fizičke kontrole nad tim materijalom ne može da proglasi pobedu, a nema mehanizam da Iran na to primora.
Tačka pucanja zapravo nije vojna, već strateška. Ideja o potpunom uništenju iranske infrastrukture – elektrana, mostova, logističkih centara – odbačena je ne zbog humanitarnih razloga, već zbog realnog straha od odmazde i globalnog ekonomskog potresa.
Drugim rečima, prostor za eskalaciju postoji samo na papiru. U praksi, svaka nova akcija nosi cenu koju Vašington više ne može lako da podnese.
U međuvremenu, širi svet reaguje. Blokada Ormuskog moreuza pokazala je koliko je ovaj sukob zapravo globalan. Nije više reč o lokalnom pitanju, već o nečemu što utiče na ceo energetski sistem planete.
Od Pekinga do Brisela raste pritisak da se američka politika zaustavi. Sve više država upozorava da ovakvo ponašanje destabilizuje svetski poredak i gura ekonomiju ka ivici.
U takvom okruženju, Iran koristi ono što mu ide u korist – vreme. U Teheranu se već vodi ozbiljna rasprava da li uopšte ima smisla pregovarati sa Amerikom.
Poverenje je praktično nepostojeće. Podseća se da je Tramp napustio sporazum iz 2015. godine, da su usledili napadi, i da nema garancije da se to neće ponoviti. Logika tvrdolinijaša je jednostavna: neka Vašington sam dođe do granice sopstvenih mogućnosti.
Unutar Irana, ton postaje sve oštriji. Pozivi na ostavku ministra spoljnih poslova Arakčija i prekid razgovora u Islamabadu nisu samo politički potezi, već signal raspoloženja u društvu.
Ideja „do kraja“ nije prazna fraza. Ipak, uprkos tim tenzijama, vrh države ostaje jedinstven. Mođtaba Hamnei ćuti, ali politička elita pokazuje čvrstinu. Razlike između Mohameda Galibafa i Saida Džalilija su taktičke, ne suštinske.
Američka računica da će se pojaviti unutrašnji lom u Iranu pokazala se kao pogrešna. Naprotiv, nakon niza političkih ubistava, uključujući Ali Hamneija i Alija Laridžanija, u Teheranu nema iluzija.
Svaki političar razume obrazac – prvo pritisak, zatim pokušaj prevare, pa eliminacija. Zbog toga se pregovori sada posmatraju isključivo kao alat, nikako kao rešenje.
S druge strane, svaki američki potez dodatno komplikuje situaciju. Lansiranje raketa podiže cenu nafte i pojačava globalno nezadovoljstvo. Kako stvari stoje, povlačenje Sjedinjenih Država iz regiona više nije pitanje izbora, već realnosti koja se približava. Tramp može da nastavi sa oštrom retorikom, ali teren govori drugačije.
U tom svetlu, iranska strategija strpljenja pokazuje se kao ključna prednost. Kombinacija čekanja i selektivnog odgovora na pritisak dala je rezultat koji mnogi nisu očekivali. Iran ne samo da je izdržao, već je promenio dinamiku odnosa snaga.
I možda je upravo tu najzanimljiviji deo cele priče. Kada država pod sankcijama i pritiskom decenijama uspe da izdrži i ne popusti, to neminovno menja percepciju moći u svetu.
Pitanje koje ostaje da visi u vazduhu nije više šta će uraditi Vašington, već koliko će još dugo moći da ignoriše činjenicu da pravila igre više nisu ista.
