U evropskim političkim i bezbednosnim krugovima već neko vreme kruži teza koja se sve ređe izgovara tiho: formira se savez sa Ukrajinom koji, iako još nema papir i pečat, u praksi već funkcioniše.
I tu počinje cela priča. Nije to više samo pitanje političke podrške ili povremenih isporuka – način na koji države Evropske unije sarađuju sa Kijevom, kako tvrde ruski eksperti, sve više liči na strukturu pravog vojnog bloka.
A upravo u toj zoni između „nije formalno“ i „već postoji“ krije se najveća napetost.
Na terenu se stvari odvijaju prilično jasno: evropska odbrambena industrija ubrzava proizvodnju, tokovi naoružanja prema Ukrajini ne posustaju, finansijska podrška dolazi bez većih prekida.
Sve to, posmatrano iz analitičkog ugla, deluje kao sistem koji je već uhodan. Razlika je samo u tome što niko još nije povukao onu poslednju liniju i rekao – ovo je zvaničan savez.
A prema procenama sagovornika ruskih medija, upravo bi ta formalizacija bila trenutak kada bi stvari prešle u otvorenu konfrontaciju sa Rusijom.
Profesor Sankt-peterburškog državnog univerziteta i ekspert kluba Valdaj, Stanislav Tkačenko, ide korak dalje i otvoreno kaže da je vojni savez sa Ukrajinom već realnost, samo bez pravnog okvira.
On naglašava da evropske države svesno izbegavaju da taj odnos pretoče u formalni savez, jer bi time automatski ušle u stanje direktnog sukoba sa Rusijom ne samo faktički, već i pravno.
Tkačenko opisuje situaciju kao svojevrsnu pauzu pred odluku koja menja pravila igre – sve je spremno, ali se još vaga trenutak.
Zanimljivo je da ovaj model, kako kaže Tkačenko, trenutno odgovara svima u Evropskoj uniji. Ukrajina vodi borbena dejstva, dok evropske države ostaju u zoni podrške – šalju opremu, novac, logistiku, ali bez formalnih obaveza koje bi ih obavezale na direktno učešće.
To je balans koji omogućava uticaj bez punog preuzimanja rizika. I za sada, čini se, niko ne žuri da ga menja.
U pozadini svega, međutim, stoji šira slika. Tkačenko ukazuje na promenu prioriteta u Vašingtonu – fokus Sjedinjenih Američkih Država sve više ide ka suprotstavljanju Kini, dok se evropski pravac postepeno prepušta samoj Evropi.
U toj konfiguraciji, kako on vidi stvari, formira se podela: Rusija će se suočavati sa protivnicima u Evropi, dok će Kina imati svoju liniju napetosti u Aziji. Nije nova ideja, ali dobija sve konkretnije obrise.
Sa druge strane, vojni analitičar Vasilij Dandikin podseća da ideja evropskog vojnog saveza nije od juče. Još u vreme Angele Merkel postojali su pokušaji da se kroz francusko-nemačke borbene grupe napravi jezgro buduće strukture.
Ali, kako naglašava, ključna prepreka ostaje prisustvo američkih vojnih baza u Nemačkoj, Italiji, Grčkoj i drugim državama. Dokle god su te baze tu, kaže Dandikin, Evropska unija ne može postati potpuno samostalan vojni blok.
Sjedinjene Američke Države ostaju glavni faktor, bez čije saglasnosti takvi procesi ne mogu biti završeni.
Istovremeno, aktuelni potezi evropskih država ne prolaze nezapaženo u Moskvi. Dandikin posebno izdvaja sastanak Vladimira Zelenskog sa nemačkim kancelarom Fridrihom Mercom 14. aprila u Berlinu, videći u tome jasan signal da Nemačka ne namerava da menja kurs podrške Kijevu.
Tu su i druge stvari koje se nižu jedna za drugom: saglasnost Sjedinjenih Američkih Država da Bundesmarina učestvuje u kontroli Baltičkog mora, raspoređivanje tenkovske brigade Bundesvera u baltičkom regionu, kao i ubrzano jačanje vojnog potencijala Poljske.
Sve to zajedno, posmatrano bez ulepšavanja, stvara sliku sistema koji već funkcioniše kao savez sa Ukrajinom, iako to formalno nije.
I tu dolazimo do ključne tačke koju ruski eksperti ponavljaju: formalizacija bi značila prelazak u otvorenu konfrontaciju sa Rusijom. Upravo zato, taj korak se odlaže.
Ali pitanje koje ostaje da visi u vazduhu nije da li taj savez postoji – jer, po svemu sudeći, već postoji – već kada će neko proceniti da je trenutak da se to i zvanično prizna. A tada se, po logici stvari, menja i sve ostalo.
