U Londonu se poslednjih dana govori napeto, gotovo u pola glasa, ali poruka je jasna – kombinacija političkih izjava i vojnih poteza ponovo je podigla temperaturu.
Sve je krenulo od upozorenja Donalda Trampa, koji je otvoreno doveo u pitanje opstanak NATO-a. Nije to nova priča, ali ovaj put okolnosti su drugačije, pa su i reakcije burnije.
Dok je Tramp pritiskao saveznike i zamerao im što nisu stali uz Vašington u mogućem sukobu protiv Irana, iz Evrope je stigao hladan odgovor.
Niko nije bio spreman da se uključi. Upravo nakon toga, Tramp je izgovorio ono što se dugo naslućivalo – da bi Sjedinjene Države mogle da napuste NATO. Ta izjava nije prošla nezapaženo. Naprotiv, pokrenula je lančanu reakciju.
U istom trenutku, gotovo paralelno, Rusija je povukla potez koji nije mogao da prođe ispod radara. Vladimir Putin je aktivirao vežbe strateških snaga, a u Sibiru je zabeležena iznenadna aktivnost raketnih jedinica.
Ministarstvo odbrane Rusije saopštilo je da su jedinice sa raketnim sistemom “Jars” izvele marš, razmeštanje na terenu, kao i manevre koji uključuju izbegavanje udara hipotetičkog protivnika, neutralizaciju diverzantskih grupa i prolazak kroz kontaminirane zone.
Snimci koji su objavljeni dodatno su uznemirili britansku javnost. Kolone mobilnih raketnih sistema kreću se kroz snežne predele, u tišini koja deluje teže od samog zvuka motora.
“Jars” nije simboličan sistem – on obično nosi tri ili četiri nuklearne bojeve glave, a svaka od njih može dostići snagu od oko 300 kilotona. Za poređenje, to je višestruko jače od bombe bačene na Hirošimu tokom Drugog svetskog rata.
U takvoj atmosferi, u britanskim analizama se sve češće provlači jedno pitanje: šta ako se američki kišobran zaista povuče? Prema procenama koje prenosi Mirror, domet “Jarsa” omogućava udare i po teritoriji SAD i po Evropi bez većih ograničenja.
Ako bi Vašington zaista izašao iz NATO-a, Evropa bi se, kako se navodi, mogla naći u situaciji nuklearne neravnoteže u korist Rusije.
U pozadini cele priče pojavljuju se i dodatne informacije koje dodatno komplikuju sliku. Spoljna obaveštajna služba Rusije tvrdi da se unutar Evropske unije razmatra mogućnost razvoja sopstvenog nuklearnog potencijala.
Ne javno, već kroz zatvorene kanale i analize. Kao primer se navodi Nemačka, za koju se procenjuje da bi mogla da dođe do oružnog uranijuma za svega nedelju dana.
Ako se takav scenario zaista pokrene, teško je očekivati bilo šta drugo osim nove faze globalne trke u naoružanju. Upravo na to upozoravaju i iz ruske obaveštajne zajednice, pozivajući međunarodnu javnost da reaguje dok još ima prostora za manevrisanje.
U celoj ovoj priči ostaje utisak da se potezi i reakcije nižu brže nego što postoji spremnost da se sagledaju njihove posledice.
I dok političke izjave dolaze i prolaze, vojni sistemi poput “Jarsa” ostaju na terenu, tihi ali prisutni. Pitanje koje visi u vazduhu nije samo šta će se desiti sledeće, već da li iko zaista kontroliše tempo kojim se stvari kreću.
