Najopasniji međunarodni sukobi često ne počinju zato što jedna strana otvoreno odluči da napadne drugu. Mnogo češće nastaje proces u kojem svaka sila sopstvene poteze smatra odbrambenim, dok iste poteze protivnik vidi kao pripremu ofanzive.
To je suština bezbednosne dileme, mehanizma koji istovremeno deluje između SAD i Rusije, ali i između Amerike i Kine.
Kada Kina povećava broj interkontinentalnih balističkih raketa, Peking može tvrditi da samo pokušava da smanji postojeću prednost SAD. Vašington isti proces može da vidi kao dokaz rastuće kineske pretnje i odgovori dodatnim naoružavanjem.
Rezultat je trka u kojoj obe strane tvrde da jačaju odbranu, dok obe postaju sve uverenije da se protivnik priprema za napad. Džon Miršajmer taj problem smatra jednom od osnovnih zakonitosti politike velikih sila. Sličan obrazac vidi se oko Tajvana.
SAD isporuku oružja ostrvu predstavljaju kao pomoć njegovoj odbrani. Kina takvu politiku ne mora da posmatra na isti način. Iz Pekinga ona može izgledati kao američki pokušaj da se Tajvan trajno izdvoji iz Kine i zadrži u američkoj strateškoj sferi.
Tako mera koja u Vašingtonu ima oznaku „odvraćanja“ u Pekingu može biti protumačena kao prelazak crvene linije.
Isti problem decenijama postoji između NATO-a i Rusije.
Zapadne zemlje proširenje NATO-a predstavljale su kao dobrovoljan ulazak evropskih država u odbrambeni savez. Rusko rukovodstvo približavanje vojne infrastrukture svojim granicama posmatralo je kao rastuću stratešku pretnju.
Upravo na to su tokom 1990-ih upozoravali protivnici proširenja NATO-a. Džordž Kenan smatrao je da je očekivanje da Moskva neće negativno reagovati na približavanje Alijanse ruskoj granici potpuno nerealno.
Zagovornici širenja imali su suprotnu pretpostavku. Verovali su da je NATO suštinski odbrambena organizacija, da Amerika nema nameru da napadne Rusiju i da bi zato Moskva trebalo da prihvati proširenje bez ozbiljnog otpora.
Problem je što u politici velikih sila namere nisu trajne. Čak i ako jedna vlada danas nema plan za napad, druga država mora da računa sa sposobnostima koje će postojati i sutra, kada vlast i politički ciljevi mogu biti drugačiji.
Tu se pojavljuje još jedna razlika – između obuzdavanja i potiskivanja moći protivnika.
Tokom Hladnog rata američka politika prema Sovjetskom Savezu često je opisivana kao „containment“, odnosno obuzdavanje. Cilj je formalno bio sprečiti dalje širenje sovjetskog uticaja.
Međutim, politika nije ostala samo na tome. Vašington je podržavao i strategije koje su imale za cilj smanjenje sovjetskog uticaja tamo gde je već postojao. Takav pristup označavan je kao „rollback“.
Miršajmer smatra da ista logika postoji danas prema Kini i Rusiji. Amerika ne pokušava samo da spreči dalje širenje kineske moći. Ona ima interes da ograniči i oslabi kapacitete koji Kini omogućavaju da konkuriše SAD.
Kod Rusije je taj pristup još vidljiviji kroz raniju zapadnu retoriku o nanošenju „strateškog poraza“, ozbiljnom slabljenju zemlje i smanjenju njene sposobnosti da deluje kao velika sila. Za Moskvu takve izjave menjaju značenje zapadne politike.
Ako protivnik otvoreno govori da želi da oslabi državu do mere u kojoj više neće biti velika sila, tada se vojna pomoć Ukrajini, proširenje NATO-a, sankcije i udari na rusku teritoriju više ne tumače kao izolovane odbrambene mere.
One počinju da izgledaju kao delovi jedne šire strategije. To ne znači da je svaki potez jedne strane objektivno ofanzivan. Problem je što druga strana nema način da bude sigurna u suprotno. Upravo zato je bezbednosna dilema toliko opasna.
Svaka nova mera odbrane proizvodi novu protivmeru. Protivmera zatim potvrđuje prvobitni strah druge strane. Spirala može da se nastavlja sve dok količina oružja, raspoređenih snaga i političkih pretnji ne postane takva da i najmanji incident može proizvesti mnogo širu reakciju.
U nuklearnom svetu takva dinamika dobija dodatnu težinu. Velike sile ne mogu sebi da dozvole poraz koji smatraju egzistencijalnim, ali istovremeno ne mogu neograničeno da povećavaju pritisak na protivnika bez rizika da će on pokušati da obnovi odvraćanje silom.
To je tačka u kojoj „odbrana“ jedne strane može postati razlog za rat druge.
