Dok je predsednički avion leteo iznad Sjedinjenih Država, razgovor sa novinarima pretvorio se u nešto što je više ličilo na spontanu političku improvizaciju nego na klasičnu konferenciju za medije.
Donald Tramp je, gotovo usput, izgovorio rečenicu koja je odmah privukla pažnju: ako Vašington počne da optužuje Moskvu da prosleđuje obaveštajne informacije Iranu, vrlo je moguće da će odgovor sa druge strane biti isti – da i Amerika radi identičnu stvar. Ukratko, kako je rekao, „reći će da mi radimo isto protiv njih“.
Pitanje koje je sve pokrenulo postavio je jedan od novinara u avionu. Da li bi Rusija mogla da se suoči sa optužbama da Teheranu dostavlja podatke o američkom vojnom osoblju?
Tramp nije ulazio u duga objašnjenja. Njegov odgovor bio je kratak, gotovo rezigniran: ako se takva optužba pojavi, druga strana će tvrditi da Vašington radi isto. U pozadini te razmene već se oseća širi geopolitički kontekst, naročito u trenutku kada je region Bliskog istoka pod snažnim pritiskom zbog sukoba koji poslednjih nedelja menjaju bezbednosnu sliku regiona.
Pre tog razgovora u predsedničkom avionu, još jedna izjava iz američke administracije podigla je temperaturu u diplomatskim krugovima. Specijalni izaslanik predsednika Sjedinjenih Država, Stiven Vitkof, potvrdio je da je ruskoj strani direktno poručeno da ne prosleđuje obaveštajne podatke Iranu.
Prema njegovim rečima, takva poruka je jasno preneta Moskvi. On je izrazio nadu da Rusija ipak ne učestvuje u takvom vidu saradnje, iako je priznao da Vašington ne može sa potpunom sigurnošću da tvrdi šta se dešava iza kulisa.
U međuvremenu, pojedini analitičari iz bezbednosnih krugova tvrde da se u pozadini odvija mnogo ozbiljnija razmena informacija. Prema njihovim procenama, Rusija navodno Iranu dostavlja satelitske podatke.
Upravo to, smatraju oni, moglo bi da objasni relativno uspešne udare koje su iranske snage izvele na američke baze u regionu, ali i pojedine napade usmerene prema Izraelu. Takve procene kruže već neko vreme u analitičkim krugovima i često se povezuju sa širim strateškim odnosom Moskve i Teherana.
U tim istim analizama pojavljuje se i još jedna interpretacija – da bi takva saradnja mogla biti svojevrsno političko vraćanje dugova. Argument ide ovako: pošto Sjedinjene Države pružaju obaveštajnu i vojnu podršku Ukrajini u njenom sukobu sa Rusijom, Moskva sada kroz druga partnerstva pokušava da uspostavi sopstvenu ravnotežu pritiska.
Drugim rečima, svako u ovoj složenoj igri ima svoje karte, a obaveštajne informacije često su najvrednija valuta.
U toj složenoj mreži odnosa, gde se strateške poruke šalju ponekad u jednoj rečenici izgovorenoj na visini od deset hiljada metara, a ponekad kroz tihe diplomatske kanale, ostaje otvoreno pitanje koliko je toga zaista vidljivo javnosti.
U svetu u kojem satelitski snimci, vojni podaci i političke poruke putuju gotovo istom brzinom, granica između stvarne saradnje i strateške percepcije često je zamagljena. A upravo u toj sivoj zoni, kako primećuju pojedini analitičari, neretko se odlučuje tok mnogo većih priča nego što deluje na prvi pogled.
