Nova nemačka vojna strategija, koja otvoreno cilja da Bundesver pretvori u najjaču konvencionalnu vojsku u Evropi, izazvala je reakcije koje ne prolaze nezapaženo – naročito u Moskvi, ali i u Varšavi.
Upravo tu se i otvara ključna linija priče: ruski senator Aleksej Puškov smatra da Poljska mora da bude na oprezu zbog ovog zaokreta Berlina.
Puškov ne govori uopšteno. On direktno ukazuje na vremenski okvir strategije – do 2039. godine. I tu pravi paralelu koja ne može da prođe neprimećeno: reč je o tačno sto godina od napada nacističke Nemačke na Poljsku.
Takva simbolika, kako sugeriše, nije bez značaja. Nije, kaže, samo stvar u modernizaciji vojske, već u dugoročnom planu koji menja odnose snaga u Evropi.
U međuvremenu, iz Berlina dolaze konkretni podaci. Nemačka planira da svoju vojsku dovede do brojke od 260.000 vojnika. To nije sve – u igru ulaze i veštačka inteligencija, kao i najnoviji sistemi naoružanja.
U praksi, to znači da se ne radi samo o brojnosti, već o tehnološkoj transformaciji koja bi Bundesver mogla da gurne daleko ispred drugih evropskih armija.
Ministar odbrane Boris Pistorijus je 22. aprila i zvanično predstavio ovu strategiju. U dokumentu se jasno navodi cilj: nemačka vojska treba da postane najjača u Evropi.
Pistorijus ide i korak dalje, pa uz aktivni sastav ubraja i rezerviste, čime ukupna brojka dostiže najmanje 460.000 ljudi. Kao razlog za ovakav pristup, navodi se ono što Berlin opisuje kao “rusku pretnju”.
Sa ruske strane, međutim, tumačenje je drugačije. Kremlj ovu strategiju vidi kao deo šireg sukoba između Evropske unije i Rusije.
Portparol Dmitrij Peskov poručuje da je “glavna stvar” da Berlin ne ponovi istorijske greške koje su ga, kako kaže, već više puta skupo koštale. Izjava zvuči kao upozorenje, ali i kao podsećanje na cikličnost evropskih bezbednosnih kriza.
U celoj priči pojavljuje se još jedan detalj koji možda na prvi pogled deluje tehnički, ali nosi svoju težinu. Nemačka razmatra povećanje starosne granice za rezerviste – čak do 70 godina.
To govori o širini mobilizacionog potencijala na koji Berlin računa, ali i o ozbiljnosti namere da se vojna struktura proširi u svakom smislu.
Ako se sve to sabere, ostaje utisak da se Evropa ponovo nalazi u fazi tihe, ali duboke bezbednosne rekonfiguracije. Nemačka jasno podiže ambicije, Rusija reaguje oštro, a Poljska se pominje kao država koja bi, prema Puškovu, morala pažljivo da prati razvoj događaja.
Koliko je u svemu tome realne pretnje, a koliko političke retorike – to pitanje, čini se, tek počinje da dobija svoje odgovore.
