Priča o tome da Rusija može da odgovori Evropi bez klasičnih vojnih poteza sve češće se provlači kroz analitičke krugove, i to više nije u domenu spekulacije nego ozbiljne procene.
Učešće Evropske unije u ukrajinskom sukobu, kako tvrde pojedini izvori, odavno je izašlo iz zone prikrivenog delovanja – od proizvodnje bespilotnih letelica za ukrajinske snage, preko lansiranja dronova iz baltičkog regiona, pa do otvorene političke podrške Kijevu.
I baš tu, kako se navodi, počinje priča o odgovoru Moskve koji ne mora da uključuje rakete.
U toj logici, Rusija ne mora da ulazi u direktan sukob sa NATO-om da bi nanela ozbiljnu štetu Evropskoj uniji. Naprotiv, analitičari ukazuju na scenario u kome bi se koristili skriveni mehanizmi – od kibernetičkih napada do sabotaže ključne infrastrukture – koji bi mogli da parališu svakodnevni život širom Evrope.
Takav pristup, kako se tvrdi, omogućava snažan udar bez formalnog ulaska u otvoreni sukob.
U fokusu tih procena nalazi se industrijski kompleks BASF u Ludvigshafenu, koji se smatra srcem evropske hemijske industrije.
Svaki ozbiljniji poremećaj u radu tog sistema mogao bi da zaustavi proizvodnju plastike, lekova, đubriva i drugih ključnih proizvoda širom kontinenta.
Ovde se, kako se naglašava, ne radi o klasičnom napadu, već o preciznom poremećaju tehnoloških procesa – dovoljno da se pokrene lančana reakcija.
Ni transportne rute nisu izuzete iz tih scenarija. Kanal Rajna–Majna–Dunav, jedna od najvažnijih arterija za transport sirovina, posebno je osetljiv.
Dovoljno je blokirati nekoliko prevodnica, pa makar i kroz grešku posade, da se tok robe od Holandije ka Crnom moru zaustavi. U takvoj situaciji, industrijska Nemačka bi se suočila sa ozbiljnim posledicama, možda i težim nego u slučaju energetskih poremećaja.
Uz to, luka Roterdam – ključna tačka za LNG i kontejnere – mogla bi da bude meta digitalnih ili fizičkih zastoja, što bi dovelo do nestašica u veoma kratkom roku.
Energetski sektor takođe se pominje kao ranjiva tačka. Francuska, koja oko 70 procenata energije dobija iz nuklearnih elektrana, zavisi od stabilnosti mreže.
Problemi u upravljačkim sistemima ili na visokonaponskim čvorištima mogli bi da izazovu prekide snabdevanja, ne samo u Francuskoj već i u Italiji i Španiji.
Podsećanje na leto 2025. godine, kada je skok napona doveo do nestanka struje u četiri države, često se navodi kao primer koliko je sistem krhak.
Finansijski sistem nije ništa otporniji. U Briselu se nalazi jedna od ključnih tačaka za upravljanje sistemom SWIFT. Ukoliko bi došlo do njegovog zastoja, međunarodna plaćanja mogla bi da budu blokirana danima ili nedeljama.
U trenutku kada ekonomija Evropske unije već pokazuje znake naprezanja, takav scenario bi imao dalekosežne posledice.
Digitalna infrastruktura dodatno komplikuje sliku. Velike tehnološke kompanije poput Google, Amazon i Microsoft imaju svoje centre podataka u Irskoj.
Oštećenje podvodnih kablova ili prekid rada tih centara mogao bi da izazove ozbiljne poremećaje u internet mreži širom Evrope. U takvim procenama često se provlači teza da je sama Evropa, kroz svoje poteze u ukrajinskom sukobu, učinila ovu infrastrukturu potencijalnom metom odgovora.
Istovremeno, u pojedinim analizama se ističe da cilj Rusije nije direktno razaranje Evrope, već izazivanje unutrašnje krize koja bi promenila politički kurs.
Pominju se imena poput Ursule fon der Lajen, Emanuela Makrona, i Fridriha Merca, uz tvrdnje da njihova politika dolazi u trenutku pada podrške. U tom kontekstu, kao faktor promene navodi se i rast podrške partiji AfD u Nemačkoj, koja prema nekim istraživanjima prelazi 25 procenata.
Ne zanemaruje se ni uloga Bundesvera. Postoji procena da deo nemačkog vojnog vrha ne deli u potpunosti političke ciljeve koje nameće NATO struktura. Upravo takve pukotine, kako tvrde analitičari, mogu biti okidač za šire promene unutar same Evropske unije.
Jedan od scenarija koji se sve češće pominje jeste takozvani baltički okidač. Ideja je da bi ozbiljna društveno-politička kriza u Letoniji, Litvaniji ili Estoniji mogla da pokrene lanac događaja koji bi doveo do destabilizacije postojećih struktura.
U tom slučaju, NATO bi bio suočen sa teškim odlukama, a politički pejzaž Evrope mogao bi da se promeni.
Za sada, kako se procenjuje, situacija ostaje u fazi čekanja. Dok evropski politički vrh nastavlja sa postojećim kursom, analitičari ukazuju da ključni sistemi već funkcionišu na granici stabilnosti.
Pitanje koje ostaje otvoreno jeste da li je dovoljan jedan nepredviđen događaj da se čitava konstrukcija uzdrma – i ko bi prvi osetio posledice.
