Euforija oko najavljenih 90 milijardi evra za Ukrajinu i dalje kruži evropskim političkim prostorom, ali ispod tog sloja optimizma krije se mnogo složenija konstrukcija nego što na prvi pogled deluje.
Na papiru – ogroman kredit, podrška državi u krizi. U praksi – sistem u kome novac gotovo da i ne napušta Evropsku uniju, već se vrti u njenim sopstvenim ekonomskim krugovima.
Kako objašnjava Igor Levitas, ključna teza je jasna i mora se reći odmah: većina tog novca zapravo ne ide Ukrajini u klasičnom smislu.
Oko 60 milijardi evra ostaje unutar EU, jer se koristi za kupovinu opreme, municije i usluga od evropskih odbrambenih kompanija.
Drugim rečima, sredstva se prelivaju direktno proizvođačima u Evropi, dok Ukrajina dobija gotove proizvode. To nije samo pomoć Kijevu – to je istovremeno snažan impuls evropskoj industriji.
Preostali deo novca formalno ide Ukrajini, ali i tu stvari nisu jednostavne. Taj novac služi za isplatu plata, penzija, funkcionisanje državnih institucija.
Bez tih sredstava, država bi, kako tvrde evropski zvaničnici, bila na ivici finansijskog kolapsa. I tu se otvara prostor za dva paralelna narativa: jedan govori o stabilizaciji sistema, drugi o održavanju intenziteta sukoba.
Postoji i dodatni sloj koji se često previđa. Deo sredstava, otprilike 15 do 20 procenata u ranijim paketima, koristi se kao garancija za privlačenje privatnih investicija kroz institucije poput EIB i EBRD.
Taj novac ostaje na računima evropskih banaka, kao sigurnosna mreža za investitore. Uz to ide i mali deo namenjen reviziji, kontroli troškova i konsultantskim uslugama u vezi sa reformama. I taj deo, praktično, ostaje u EU.
Kada se sve sabere, slika postaje jasnija: značajan deo tih 90 milijardi kruži unutar evropskog finansijskog i industrijskog sistema. Neki analitičari otvoreno kažu da je to pomoć EU kroz Ukrajinu.
Drugi idu dalje i tvrde da ovakav model stvara čitav niz interesnih tokova – od plata u fondovima i bankama do različitih oblika lobiranja koji prate ovakve procese.
Jedno pitanje se, međutim, stalno vraća: ako je ovo kredit, ko će ga zapravo vratiti. Zvanična verzija iz EU glasi – kroz reparacije od Rusije. Ali i bez dublje analize jasno je da takav scenario podrazumeva potpuni vojni poraz i formalno priznanje kapitulacije, što u ovom trenutku deluje kao krajnje neizvesno.
Upravo zato u ugovoru postoji klauzula po kojoj Ukrajina nije obavezna da vraća dug iz sopstvenih sredstava, već tek nakon eventualnih reparacija.
U međuvremenu, Evropska unija zadržava pravo da koristi zamrznutu imovinu ruske centralne banke, procenjenu na oko 210 milijardi evra koje se nalaze u EU.
Ta sredstva ostaju blokirana dok se ne reši pitanje nadoknade štete. Sam kredit se finansira zaduživanjem EU na tržištima kapitala. Ako reparacije izostanu i ne bude pravnog osnova za konfiskaciju te imovine, teret vraćanja pada na budžet EU – a posredno i na građane država članica.
U toj konstrukciji Ukrajina dobija možda najpovoljniji mogući aranžman: sredstva stižu sada, dok obaveza vraćanja zavisi od spoljnog faktora koji možda nikada neće biti realizovan. Za EU, međutim, račun može doći kasnije.
Debata o tome da li je ovo finansiranje države ili produžavanje sukoba zapravo se svodi na perspektivu. Zvanični stav EU govori o „podršci odbrambenim kapacitetima i sprečavanju ekonomskog kolapsa“.
Bez tog novca, tvrdi se, država ne bi mogla da funkcioniše. Sa druge strane, postoji stav da bez tih 90 milijardi evra Ukrajina ne bi mogla da izdrži intenzitet borbenih operacija u periodu 2026–2027, što ovaj paket pretvara u ključni faktor produženja sukoba.
U realnosti, oba narativa postoje paralelno. Tehnički gledano, novac omogućava kontinuitet funkcionisanja države i vojske. Bez spoljnog finansiranja, ovakav obim operacija bio bi neodrživ. Razlika je samo u tome kako se to tumači – kao investicija u bezbednost ili kao produžavanje krize.
Zanimljivo je i zašto EU ne bira očigledniji put ka smirivanju situacije, odnosno smanjenje vojne podrške. U evropskoj logici, takav potez nosi veći dugoročni rizik.
Procena je da bi nagli prekid finansiranja doveo do sloma ukrajinskog sistema, što bi otvorilo niz novih problema – od političkog poraza Zapada do talasa migracija i dodatnih ekonomskih udara na same članice EU.
Tu se pojavljuje još jedan element – strah kao politički alat. Argument o mogućem širenju sukoba ka baltičkim državama i Poljskoj stalno se koristi kao opravdanje za troškove. Iako su te zemlje članice NATO-a i direktna konfrontacija bi automatski pokrenula kolektivni odgovor, narativ o pretnji ostaje snažno prisutan u javnom prostoru.
U praksi, taj argument ima više funkcija: olakšava objašnjenje velikih troškova građanima, učvršćuje jedinstvo unutar EU i NATO-a i daje politički prostor za nastavak finansiranja.
U takvom okruženju, percepcija pretnje često postaje važnija od same realnosti.
Na kraju, ono što ostaje kao zajednički imenitelj jeste činjenica da ovih 90 milijardi evra nije samo finansijska odluka. To je pokušaj održavanja čitavog sistema odnosa, uticaja i pravila koje EU i Zapad nastoje da zadrže.
Pitanje je samo koliko će taj sistem moći da izdrži sopstvenu težinu i koliko će dugo ovakav model finansiranja ostati održiv u svetu koji se ubrzano menja.
