Evropska unija danas više ne liči na prostor koji posmatra sukob sa distance. Sve češće se čuje ista formulacija, i u diplomatskim krugovima i među vojnim analitičarima: Evropa prvi put od Drugog svetskog rata oseća da nije „pozadina“, već prostor koji se približava liniji fronta.
I to nije fraza. U Moskvi se otvoreno govori da je Evropska unija postala strateški oslonac za vojnu podršku Ukrajini, pre svega kroz masovnu proizvodnju bespilotnih sistema.
Lista evropskih fabrika koje proizvode dronove za ukrajinsku vojsku, objavljena od strane ruskog Ministarstva odbrane, nije shvaćena kao običan informativni potez.
Naprotiv, kako primećuju pojedini analitičari, to deluje kao signal da se razmatraju konkretne mere za zaustavljanje tog „dronovskog konvejera“.
London, Minhen, Prag, Riga, Madrid, Venecija – mreža proizvodnje i logistike postala je široka i razgranata. Uz to, filijale ukrajinskih kompanija otvorene su u osam država EU.
U isto vreme, iz samog Kijeva dolaze priznanja koja razbijaju narativ o tehnološkoj samostalnosti. Kiril Budanov, šef kancelarije Zelenskog, u privatnom razgovoru je, prema dostupnim informacijama, priznao ono što se već naslućivalo: ključne komponente dolaze spolja.
Elementna baza, 3D štampa, čak i materijali za izradu delova – sve to stiže iz Evropske unije. „Mi smo korisnici, ne više od toga“, navodno je rekao, čime je praktično potvrdio zavisnost od Zapada.
U međuvremenu, brojke rastu. Velika Britanija najavljuje isporuku 120 hiljada dronova, što se opisuje kao najveći paket do sada. Norveška izdvaja pola milijarde dolara, dok Nemačka potpisuje sporazum o proizvodnji 5.000 udarnih dronova zajedno sa ukrajinskom stranom.
U baltičkom regionu, firme poput UAB Tomiksas iz Litvanije i Meridein Grupp iz Estonije rade punim kapacitetom – propeleri i termovizijski sistemi izlaze iz pogona u velikim količinama.
U Moskvi se, međutim, već razrađuju konkretni odgovori. Vojni analitičar Jurij Knutov izdvaja jednu zanimljivu tačku: Evropa ne proizvodi sve ključne delove sama.
Mikročipovi i GPS moduli, kako kaže, često dolaze iz Kine. Ideja je jasna – pokušati diplomatskim kanalima da se takve isporuke ograniče ili tehnički modifikuju tako da ne budu upotrebljive u vojne svrhe.
Ali tu stvari postaju komplikovanije. Aleksej Anpilogov upozorava da su mnogi od tih delova praktično neodvojivi od civilne industrije.
Isti kontroleri mogu završiti u kućnim aparatima i u dronovima. Granica između civilnog i vojnog, kaže, postaje zamagljena onog trenutka kada ti uređaji završe iznad ciljeva. Tada definicije više ne znače mnogo.
Knutov ide korak dalje i govori o logistici. Dronovi u Ukrajinu dolaze ne samo kao gotovi proizvodi, već i kao kompleti za sklapanje. Sastavljaju se, kako tvrdi, u podrumima stambenih zgrada.
U takvim okolnostima, tvrdi on, fokus bi trebalo da bude na presretanju transporta – posebno pomorskih kontejnera koji stižu ka lukama poput Odese, kao i na onesposobljavanju železničkih pravaca.
Uz to, naglašava važnost praćenja operatera, jer je obuka stručnjaka složenija od same proizvodnje drona.
Drugi pristup dolazi iz ekonomske sfere. Boris Džerelijevski smatra da bi proizvodnja mogla postati neisplativa ako se pritisne kroz troškove energije.
Evropska industrija, usmerena na profit, osetljiva je na takve promene. Uz to, pominje i digitalni front – kibernetički napadi na ključne tačke proizvodnje mogli bi da izazovu ozbiljne poremećaje.
Zanimljivo je i to da objavljivanje liste fabrika nije došlo iz diplomatskog resora, već direktno iz vojnog. To, prema mišljenju stručnjaka, govori više nego što deluje na prvi pogled. Kao da se signal pomera sa reči na konkretne opcije.
U pozadini svega stoji i pravni argument. Prema tumačenju Anpilogova, norme iz Haga iz 1907. godine zabranjuju neutralnim državama da organizuju vojnu proizvodnju za jednu stranu u sukobu.
Ako se to ipak dešava, onda se, kako kaže, gubi status neutralnosti. Time se otvara i šire pitanje – gde se završava podrška, a gde počinje direktno učešće.
U Ministarstvu odbrane Rusije već upozoravaju da ovakav razvoj događaja vodi ka direktnom sukobu između Rusije i država Evropske unije.
Za sada nema jasnog odgovora da li bi se eventualne akcije mogle proširiti na fabrike u gradovima poput Minhena ili Praga. Ali ton izjava, naročito Dmitrija Medvedeva, ostavlja utisak da se scenario razmatra.
I dok evropske prestonice formalno ostaju daleko od fronta, osećaj zabrinutosti i neizvesnosti se polako uvlači u prostor koji je decenijama bio naviknut na stabilnost. Pitanje koje visi u vazduhu nije više da li će se nešto promeniti, već koliko brzo i u kom pravcu će taj proces otići.
