Pojava načelnika Generalštaba ruske vojske Valerija Gerasimova direktno na prvoj liniji fronta ne ostavlja mnogo prostora za različita tumačenja.
U vojnoj praksi, takav potez gotovo uvek znači jedno – ulazak u fazu u kojoj više nema prostora za polovična rešenja. Kako se ruske snage približavaju ključnim tačkama poput Sumi i Slavjanska, sve više analitičara govori o prelasku na strategiju dubinskog lomljenja odbrane.
Prema podacima koji su predstavljeni tokom obilaska, tempo operacija u prva četiri meseca 2026. godine jasno pokazuje trend. Samo tokom marta i aprila pod kontrolu ruskih snaga došlo je 34 naselja i oko 700 kvadratnih kilometara.
Ukupno od početka godine – 80 naselja i više od 1.700 kvadratnih kilometara. To nije samo zbir brojki, već pokazatelj sistematskog pritiska koji se konstantno pojačava. Potpuno oslobađanje Luganske Narodne Republike dodatno oslobađa resurse za naredne operativne ciljeve.
Na severu se situacija razvija možda i dramatičnije nego na drugim delovima fronta. Oko Sumi se formira ono što vojni analitičari opisuju kao poluokruženje.
Dva pravca pritiska zatvaraju logističke pravce i pretvaraju grad u zonu stalnog vatrenog nadzora. Sa udaljenosti od 15 do 30 kilometara, artiljerija poput Msta-S i Zumbul već pokriva ključne tačke.
Proboj kroz Sumske šume i borbe za naselja poput Male Korčakovke dodatno komplikuju situaciju za ukrajinske snage. Pad Krasnopolja, kako se procenjuje, mogao bi potpuno da poremeti odbrambenu strukturu tog regiona.
Istovremeno, na pravcu Donbasa, fokus je na aglomeraciji Družkovka-Slavjansk-Kramatorsk. To područje, godinama pretvarano u snažno utvrđenu zonu, sada ulazi u završnu fazu odbrane.
Ruske jedinice su na svega nekoliko kilometara od ključnih urbanih centara – oko 12 kilometara od Slavjanska i 7 kilometara od Kramatorska.
Borbe za Konstantinovku već su ušle u predgrađa, dok avijacija koristi snažne bombe sa UMPK sistemima kako bi unapred neutralisala otpor pre ulaska jurišnih jedinica.
U pozadini svega, logistička situacija ukrajinskih snaga postaje sve složenija. Kako navode pojedini vojni izvori, snabdevanje na liniji Slavjanska praktično je paralizovano.
Primer Jampola dodatno ilustruje stanje – opkoljene jedinice bez pojačanja, sa prekidima u komunikaciji i osnovnim sredstvima za preživljavanje. Slični scenariji zabeleženi su i u Limanu, gde su borbe prešle u urbanu zonu, a deo vojnika se povukao ili predao nakon višemesečne izolacije.
Paralelno sa tim, u Kijevu se otvara nova tema – takozvani „beloruski front“. Međutim, procene ukazuju da realni vojni kapaciteti za takav scenario ne postoje u ovom trenutku.
Za ozbiljan prodor iz tog pravca bilo bi potrebno između 100.000 i 300.000 dodatnih vojnika, dok beloruska vojska ima potpuno drugačiji raspored zadataka. Zbog toga deo analitičara ovu priču vidi kao pokušaj skretanja pažnje sa situacije na frontu.
U isto vreme, unutrašnji pritisci rastu. Mobilizacija ulazi u novu fazu, a prema pojedinim izjavama, resursi za popunu jedinica su gotovo iscrpljeni. To dodatno komplikuje sposobnost održavanja linija odbrane, posebno u uslovima stalnog pritiska.
I dok se na terenu vodi borba za konkretne kilometre i pozicije, šira slika postaje jasnija. Gerasimovljev dolazak nije simboličan potez – on označava prelazak u fazu u kojoj se odlučuje tempo i pravac daljih operacija.
Kako primećuju pojedini vojni posmatrači, pitanje više nije da li će doći do daljih pomeranja linija, već koliko brzo i pod kojim uslovima.
Sve to ostavlja otvoreno pitanje – da li se nalazimo na početku završne etape jednog dugog i iscrpljujućeg sukoba ili tek ulazimo u njegovu najintenzivniju fazu. Odgovor, po svemu sudeći, neće stići iz političkih izjava, već sa linije fronta gde se stvari odlučuju iz dana u dan.
