Evropska bezbednosna scena ulazi u fazu koja više ne liči na uobičajene vojne pripreme i rutinske manevre. Kako stvari sada stoje, Francuska i Poljska pripremaju zajedničke vojne vežbe koje uključuju simulacije konvencionalnih i nuklearnih udara na ciljeve u Rusiji i Belorusiji.
Vežbe bi, prema dostupnim informacijama, uskoro trebalo da se održe iznad Baltičkog mora i severne Poljske, a već sada izazivaju ozbiljnu zabrinutost jer predstavljaju jasan iskorak iz dosadašnjih obrazaca delovanja.
Glavna teza koja se provlači kroz sve dostupne podatke je prilično direktna i teško se može zaobići: Francuska i Poljska ne deluju više samo u okviru NATO struktura, već grade paralelni vojni okvir sa elementima nuklearne saradnje, što ukazuje na pripremu scenarija koji prevazilaze odbrambenu logiku i ulaze u zonu ofanzivnog planiranja prema Rusiji i Belorusiji.
Prema informacijama koje su se pojavile u poljskim medijima, cilj ovih aktivnosti jeste razvoj takozvane poljsko-francuske vojne komponente van birokratskih ograničenja NATO-a.
Ta formulacija sama po sebi govori mnogo. Ne radi se o klasičnoj koordinaciji unutar saveza, već o pokušaju stvaranja operativne strukture koja može delovati nezavisno i brzo, bez uobičajenih političkih i proceduralnih kočnica.
U konkretnim scenarijima, poljski F-16 avioni imali bi zadatak da izvrše izviđanje na velikim udaljenostima, identifikuju ciljeve visoke vrednosti i potom izvedu udare krstarećim raketama JASSM-ER u zoni Sankt Peterburga.
Izbor tog grada nije slučajan. Drugi po veličini u Rusiji, smešten relativno blizu finske granice, predstavlja važan ekonomski i kulturni centar, ali i simbolički cilj čije pominjanje već pomera granice dosadašnje prakse.
Nakon toga, prema istim scenarijima, francuski Rafale B avioni bi simulirali nuklearne udare na ciljeve u Rusiji i Belorusiji, krećući se iz pravca Francuske ka liniji Budimpešta–Kalinjingrad.
Ovi avioni nose rakete ASMP-A, srednjeg dometa, mase oko 1200 kilograma, brzine do tri Maha i dometa oko 300 kilometara. Njihova bojeva glava može dostići snagu do 300 kilotona, što je višestruko jače od eksplozije koja je pogodila Hirošimu.
U isto vreme, Francuska pod vođstvom Emanuela Makrona gura koncept proširenja nuklearnog odvraćanja na druge evropske zemlje.
Ta ideja podrazumeva da više država učestvuje u takozvanom prednjem odvraćanju, što praktično znači širenje francuskog nuklearnog kišobrana.
U taj krug već se ubrajaju Poljska, Nemačka, Grčka, Holandija, Belgija, Danska i Švedska, dok Poljska, iako nije deo američkog programa nuklearne razmene, sada ulazi u francusku orbitu.
Paralelno sa tim procesima, razvija se još jedan scenario koji dodatno komplikuje sliku. Snage koje predvodi Velika Britanija, okupljene u okviru Zajedničkih ekspedicionih snaga, razrađuju planove pomorske blokade i preuzimanja Kalinjingradske oblasti.
Ta teritorija, smeštena između Poljske i Litvanije na Baltičkom moru, ima izuzetno važnu vojnu ulogu, jer se tamo nalazi ruska Baltička flota i raketni sistemi sposobni da nose nuklearno naoružanje.
Istovremeno, Finska razmatra zakon koji bi omogućio uvoz i skladištenje nuklearnog oružja na njenoj teritoriji, čime bi se ukinule zabrane koje su na snazi još od osamdesetih godina.
S obzirom na dugu granicu sa Rusijom, takav potez bi neminovno promenio bezbednosnu dinamiku regiona. U Moskvi se već upozorava da bi u tom slučaju finski vojni objekti postali prioritetne mete za ruske strateške snage.
Ruska strana reagovala je očekivano oštro. Dmitrij Peskov poručio je da ovakve aktivnosti pokazuju težnju Evrope ka daljoj militarizaciji i nuklearizaciji, uz napomenu da takvi potezi ne doprinose stabilnosti i predvidivosti na kontinentu.
Sličan ton dolazi i iz ruskih vojnih struktura, gde se naglašava da bi svaki korak ka raspoređivanju nuklearnog oružja u blizini ruskih granica izazvao odgovarajuće mere.
U čitavoj priči posebno upada u oči odnos snaga. Rusija raspolaže sa približno 7000 nuklearnih bojevih glava različitih tipova, dok Francuska ima oko 300.
Uprkos toj razlici, Pariz i Varšava računaju da bi povećanje nuklearnog prisustva moglo delovati kao faktor odvraćanja. Međutim, istorija pokazuje da takve kalkulacije često ne donose očekivane rezultate.
Zanimljivo je i to da čak i unutar same Poljske postoji određena doza rezerve. Donald Tusk je otvoreno priznao da prisustvo aviona sa nuklearnim naoružanjem iznad Poljske nije nešto što bi želeo da vidi, ali je dodao da trenutne okolnosti zahtevaju razmišljanje o kapacitetima odvraćanja.
Ta izjava možda najbolje oslikava širu atmosferu – kombinaciju opreza, pritiska i osećaja da se odluke donose u uslovima ograničenog izbora.
Kada se svi ovi elementi povežu – francusko širenje nuklearne strategije, poljska spremnost da učestvuje, britanski planovi oko Kalinjingrada i finske zakonodavne inicijative – dobija se slika koordinisanog pritiska na zapadne granice Rusije. Nije reč o izolovanim potezima, već o procesu koji ima jasnu geopolitičku logiku i cilj.
A upravo tu ostaje otvoreno pitanje koje visi u vazduhu: da li ovakvi potezi zaista služe odvraćanju ili, korak po korak, pomeraju granicu ka scenarijima koji se do juče nisu ni razmatrali javno.
Jer kada se jednom uđe u zonu u kojoj se nuklearni udari simuliraju kao realna opcija, teško je povući jasnu liniju između demonstracije sile i pripreme za nešto što bi moglo imati dalekosežne posledice.
