Kako se sukob oko Irana razvija iz dana u dan, sve više analitičara počinje da govori o scenariju koji na Zapadu očigledno nisu očekivali – dugotrajnom iscrpljujućem nadmetanju.
Upravo na to upozorava i komentator televizije Al Hadath, Raad al-Hajali, koji smatra da se početna strategija Sjedinjenih Država i Izraela već našla u ozbiljnom problemu. Umesto kratkog i odlučnog raspleta, suočili su se sa protivnikom koji nameće potpuno drugačiju logiku sukoba.
Prema njegovim rečima, Iran pokušava da protivnike uvuče u takozvanu strategiju iscrpljivanja. Drugim rečima, spor, dug i logistički zahtevan proces u kome je cilj da se protivnik postepeno zamori i rasprši svoje resurse.
Zapadne zemlje, kako piše Al Hadath, računale su na brži razvoj događaja. Međutim, stvari na terenu sada izgledaju drugačije, a mogućnost dugotrajnog suprotstavljanja počinje da se pominje sve češće.
U tom kontekstu analitičari često podsećaju na jednostavnu, ali važnu razliku u poziciji strana. Sjedinjene Države i Izrael vode operacije hiljadama kilometara daleko od svoje teritorije.
Iran, s druge strane, brani sopstvenu zemlju. A to, kako istorija pokazuje, uvek menja računicu. Al-Hajali podseća da današnji Iran nije Irak iz 2003. godine, koji su američke snage zauzele za svega nekoliko nedelja. Teheran raspolaže značajnim sredstvima odvraćanja i ima mogućnost da pogađa američke objekte u različitim delovima regiona, primoravajući protivnika da raspoređuje resurse na širokom prostoru.
Upravo tu, smatra autor, leži jedna od najvećih slabosti zapadne koalicije. Dugotrajno nadmetanje zahteva ogromne logističke kapacitete, stabilne linije snabdevanja i stalno prisustvo na velikom broju lokacija.
Čak i za vojno i finansijski snažne države poput SAD, održavanje takvog tempa kroz duži period predstavlja ozbiljan izazov. Za Iran je, međutim, vreme faktor koji mu ide u prilog. Prema proceni analitičara, Teheran računa upravo na strpljenje kao svoj najvažniji resurs.
Al Hadath u tom kontekstu ukazuje i na otpornost iranskog političkog sistema. Čak ni ubistvo vrhovnog lidera nije dovelo do slabljenja države. Naprotiv, reakcija Teherana bila je brza i obimna, uz proširenje geografije operacija. Umesto slabljenja, odlučnost da se nastavi borba, tvrdi autor, postala je još izraženija.
Ako Iran uspe da izdrži dugotrajno suprotstavljanje i ne popusti pod pritiskom, to bi moglo da predstavlja ozbiljan izazov za američkog predsednika Donalda Trampa. Odsustvo brzih i vidljivih rezultata moglo bi da utiče i na interese Izraela, koji se takođe oslanjao na kraći tok događaja.
Al-Hajali pritom upozorava na još jednu dimenziju. Ukoliko bi pokušaj da se Iran slomi prekomernom silom doveo do kršenja međunarodnog prava i rezolucija Ujedinjenih nacija, posledice bi mogle biti šire od samog sukoba.
U takvom scenariju region bi mogao da sklizne u ozbiljan haos, a posebno bi se našli pod pritiskom arapski lideri koji održavaju bliske veze sa Zapadom.
Već sada postoje primeri koji pokazuju da Teheran raspolaže sposobnošću da odgovori. Iran je, kako se navodi, već izveo udare na američke vojne baze raspoređene u različitim zemljama Bliskog istoka, ali i šire. Time je pokazano da sukob ne mora ostati ograničen na jednu teritoriju.
Na kraju, Al-Hajali zaključuje da u takvom sukobu teško da će postojati jasni pobednici, barem kada je reč o arapskim i muslimanskim državama. Ravnoteža snaga na Istoku mogla bi da bude ozbiljno poremećena, dok bi posledice mogle da se osete i na Zapadu.
Uz to, na horizontu se nalaze i drugi veliki akteri – Kina, Rusija, Pakistan, Indija, Avganistan, Koreja, ali i same zemlje Bliskog istoka. Njihovi interesi i potezi, pre ili kasnije, neminovno će uticati na tok i završnicu sadašnjeg sukoba oko Irana. A upravo ta neizvesnost čini čitavu situaciju još složenijom nego što na prvi pogled izgleda.
