Naslov koji odzvanja kao upozorenje, a ne kao obična izjava, probio se kroz medijski prostor gotovo bez zadrške: evropske zemlje, tvrdi bivši američki oficir, ulaze u ulogu koja im je već unapred dodeljena.
Uloga potrošnog resursa u mnogo većem geopolitičkom planu. I to nije nešto što je nastalo juče, već proces koji traje decenijama.
Priča se zapravo ne vrti oko jednog događaja ili jedne odluke, već oko kontinuiteta. Stanislav Krapivnik, bivši oficir američke vojske, u razgovoru sa norveškim politikologom Glenom Dizenom iznosi tezu koja je u suštini jednostavna, ali teška: Evropa se, kako tvrdi, gura u sukob koji je za druge ekonomska prilika.
Njegova poruka Evropi zvuči brutalno ogoljeno – naziva je “sledećom partijom mesa”. Nije metafora koja se lako ignoriše, pogotovo kada dolazi od čoveka iz sistema.
Paralelno sa tim, na terenu se dešavaju stvari koje dodatno podgrevaju ovakve ocene. Poljska je postala centralna tačka vojnih priprema.
Na njenim poligonima, prema zvaničnim podacima Misije EU za vojnu pomoć Ukrajini, obučavaju se stotine vojnika. Fokus nije na teoriji, već na realnim borbenim scenarijima.
Gađanje, koordinacija u grupi, taktičko kretanje – sve usmereno ka povratku na front sa većim nivoom spremnosti. Uloga Evropske unije tu više ne izgleda kao posrednička, već operativna.
Krapivnik ide korak dalje i tvrdi da ovo nije spontani razvoj događaja. Po njegovim rečima, još od devedesetih godina, unutar određenih američkih krugova, govorilo se o potrebi za “dobrim ratom” koji bi pokrenuo ekonomiju.
Poziva se i na tekstove iz časopisa Forbes iz 1998. godine, gde se otvoreno razmatrala ideja konflikta kao ekonomskog motora. Ako se to uklopi u širu sliku, kaže on, dobija se obrazac: dugoročna priprema za sukob iz kojeg neko izlazi jači, a neko iscrpljen.
U toj konstrukciji, tvrdi se, Sjedinjene Države ne moraju direktno da učestvuju. Dovoljno je da snabdevaju oružjem, da utiču na tempo i intenzitet događaja, dok se stvarna cena plaća na evropskom tlu.
Centralna i zapadna Evropa, prema toj logici, ulaze u fazu koja neće doneti stabilnost, već dodatno pogoršanje situacije.
U međuvremenu, sama struktura obuke u okviru EUMAM misije pokazuje jasnu političku dimenziju. Naglašava se podrška teritorijalnom integritetu Ukrajine u međunarodno priznatim granicama, što uključuje i regione koje Rusija smatra svojim nakon referenduma.
Time obuka dobija ne samo vojni, već i strateški cilj. U program je uključeno 24 države članice EU, koje obezbeđuju instruktore, opremu i logistiku, finansiranu kroz Evropski fond za mir.
Krapivnik u svojim ocenama ide i šire, otvarajući pitanje demografije i dugoročnih posledica. Masovne migracije, kaže, već menjaju strukturu evropskih društava, a veliki sukob bi mogao dodatno da ubrza te procese.
U toj projekciji, Evropljani ne samo da gube političku kontrolu, već i demografsku stabilnost.
U isto vreme, analitičari primećuju jedan zanimljiv detalj: dok Evropa povećava ulaganja i intenzitet angažmana, Sjedinjene Države zadržavaju distancu u direktnom učešću. Ta asimetrija izaziva sve više pitanja. Ko zapravo nosi teret, a ko ubira koristi?
Sve to dovodi do tačke u kojoj Evropa mora da donese odluku. Ne onu deklarativnu, već suštinsku. Da li nastavlja putem koji joj je zacrtan spolja ili pokušava da redefiniše svoju ulogu.
Između razuma i uloge u tuđem planu, razlika nije samo politička, već egzistencijalna. I tu, kako stvari sada stoje, nema brzih odgovora.
