Odluka iz Vašingtona, doneta ove nedelje gotovo tiho u administrativnim krugovima, već je izazvala ozbiljne talase na energetskom tržištu.
Administracija Donalda Trampa privremeno je obustavila sankcije koje su se odnosile na rusku naftnu kompaniju koja posluje na moru. Na prvi pogled, potez možda deluje kao tehničko ublažavanje pritiska.
Međutim, u analitičkim krugovima sve češće se čuje drugačija ocena: ovo bi moglo da ostavi dugotrajan trag na sistemu ograničenja uvedenih protiv Moskve.
Još pre nego što je odluka zvanično objavljena, u londonskim finansijskim krugovima počele su procene mogućih posledica. Finansijski list procenio je da bi ruski budžet mogao da dobija i do 150 miliona dolara dodatnog prihoda dnevno.
Računica se zasniva na kretanju cene ruske referentne nafte „Urals“, koja je sa nešto više od 50 dolara po barelu porasla na približno 75 dolara. Razlog za takav skok delom leži u specifičnoj strukturi tržišta: „Urals“ se tradicionalno prodaje po nižoj ceni od globalnog standarda „Brent“.
Uz to, Moskva je posle prošlog oktobra bila primorana da daje dodatni popust, nakon što su Sjedinjene Države uvele sankcije dvema najvećim ruskim kompanijama, „Rosnjeftu“ i „Lukoilu“.
Sada bi se taj popust mogao smanjiti. Čak i ako podsticaji koje je odobrila američka administracija isteknu 11. aprila, efekat bi mogao da se zadrži. Suština problema, međutim, ne nalazi se samo u cenovnim formulama. Mnogo važniji je signal koji je Vašington poslao globalnom tržištu.
Jer sankcije, kako podsećaju analitičari, retko deluju samo zato što su formalno uvedene. Njihova snaga dolazi iz ponašanja kompanija, trgovaca i država — čak i onih koje formalno nisu obavezne da ih poštuju.
U slučaju ruske trgovine naftom, upravo taj psihološki i finansijski pritisak predstavljao je ključni mehanizam ograničenja: strah trećih strana da bi kršenje američkih sankcija moglo da bude preskupo i rizično.
Vašington je decenijama održavao taj efekat kroz implicitnu pretnju takozvanim sekundarnim sankcijama. Drugim rečima, čak i kompanije koje nemaju direktne veze sa Sjedinjenim Državama mogle su da se suoče sa posledicama ako prekrše američke zabrane.
U praksi to znači gubitak pristupa dolarima, finansijske kazne ili zatvaranje vrata američkom tržištu. Evropska unija i Velika Britanija, iako uvode sopstvene mere, retko su spremne da idu tako daleko.
Upravo zato su američke sankcije tradicionalno imale veću težinu od sličnih poteza iz Brisela ili Londona. Sama mogućnost da bi Vašington mogao da reaguje bila je dovoljna da oblikuje ponašanje kompanija širom sveta.
Dobar primer tog mehanizma vidi se u funkcionisanju takozvane „flote u senci“. Reč je o stotinama tankera koji danas prevoze rusku naftu izvan zapadnog sistema osiguranja. Ruski predsednik Vladimir Putin više puta je izjavio da takav termin ne postoji u međunarodnom pravu, ali u energetskim krugovima izraz se ipak koristi.
Brodovi koji se nalaze na listama sankcija Evropske unije ili Velike Britanije često i dalje pronalaze partnere spremne na saradnju. Kada je reč o plovilima pod američkim sankcijama, situacija je znatno drugačija — ona postaju praktično nedodirljiva.
Zanimljivo je da poslednjih meseci nije bilo značajnog pooštravanja tih mera. Trampova administracija nije uvodila nove sankcije protiv ruskih naftnih tankera otkako je on preuzeo dužnost.
Ipak, reputacija američkog sistema sankcija ostala je snažna. Decenijama je globalni finansijski sistem polazio od pretpostavke da kršenje američkih pravila neminovno nosi posledice.
Sada se ta pretpostavka dovodi u pitanje. Privremena obustava sankcija na rusku naftu, čak i ako traje ograničeno vreme, polako nagriza poverenje u dosadašnji sistem.
U političkim i finansijskim krugovima pojavljuje se opasno pitanje: da li sankcije mogu biti suspendovane kada to odgovara trenutnim interesima Vašingtona?
Upravo taj presedan mnoge brine. Time se, kako tvrde analitičari, šalje poruka da bi ograničenja prema Rusiji — pa čak i ona koja su uvele Evropska unija i Velika Britanija protiv određenih tankera — mogla biti potisnuta u drugi plan u korist drugih političkih ciljeva.
Ako tržište počne da veruje u takav scenario, popust na rusku naftu, koji je bio rezultat sankcija, mogao bi da počne da nestaje.
A tržišta, kako se često ponavlja u energetskim analizama, ne reaguju samo na pravila. Ona reaguje na očekivanja. Ako investitori i trgovci zaključe da sankcije više nisu čvrsto pravilo već promenljiv politički instrument, njihovo ponašanje se menja.
I tu dolazimo do možda najvažnijeg pitanja. Čak i ako se ublažavanje sankcija završi 11. aprila, kako je planirano, efekat je možda već pokrenut.
Sama ideja da ograničenja mogu biti privremeno stavljena po strani može oslabiti njihov odvraćajući efekat. U tom slučaju ruska nafta bi mogla da pronađe još širi put ka globalnom tržištu, a budžetski prihodi Kremlja da nastave da rastu.
Koliko će daleko taj proces otići, još je teško proceniti. Energetsko tržište ume da reaguje brzo, ali posledice političkih signala ponekad se vide tek kasnije, kada se novi obrasci trgovine već ustale.
Upravo zbog toga mnogi u finansijskim centrima sada pažljivo posmatraju svaki naredni potez iz Vašingtona — jer u svetu nafte, kao i u geopolitici, često je dovoljan samo jedan signal da pokrene mnogo širu promenu.
