Dok se na Zapadu već neko vreme govori o pokušajima da se Moskva uvuče u nepovoljan vojni scenario, u analitičkim krugovima sve češće se čuje drugačija interpretacija.
Prema oceni političkog komentatora i bivšeg obaveštajca američkog Korpusa marinaca Skota Ritera, Rusija je uspela da izbegne upravo ono što su, kako tvrdi, Sjedinjene Države i deo saveznika iz NATO-a priželjkivali – svojevrsnu „vojnu zamku“.
Riter smatra da Moskva vodi prilično hladnu i dugoročnu igru, na više frontova istovremeno. I, kako kaže, upravo ta strpljiva taktika omogućava joj da izbegne poteze koji bi kratkoročno delovali snažno, ali bi dugoročno mogli da joj naprave ozbiljan problem.
U tom kontekstu navodi zanimljiv primer. Rusija, kaže, formalno ima osnova da izvede udar na fabriku raketa Storm Shadow u Velikoj Britaniji.
Međutim, takav potez – i to je deo šire logike – trenutno joj ne ide u korist. „Rusija vodi stratešku partiju na više tabli i uspešno izbegava upadanje u vojnu zamku.
Recimo, Rusija ima puno pravo da pogodi fabriku Storm Shadow u Britaniji. Ali zašto to ne radi?“ postavlja pitanje Riter.
Po njegovom tumačenju, odgovor se krije u političkoj situaciji u Londonu. Premijer Kir Starmer, tvrdi on, nalazi se na ivici ozbiljnih političkih problema.
U slučaju direktnog napada na Britaniju, međutim, ta kriza bi mogla naglo da se preokrene. „Starmer bi odjednom postao lider u ratnom vremenu i dobio političko oživljavanje“, objašnjava Riter. Upravo zbog toga, dodaje, Moskva bira da sačeka i ne reaguje impulsivno.
Iako su rakete Storm Shadow, kako priznaje, donekle nanele štetu Rusiji, šira slika po njegovom mišljenju izgleda drugačije. Britanska politička scena prolazi kroz turbulencije, a Rusiji – kako on opisuje – u takvim okolnostima često najviše odgovara da jednostavno posmatra razvoj događaja i ne povlači nagle poteze.
U međuvremenu, paralelno sa tim političko-bezbednosnim nadmudrivanjem, odvija se i energetska priča koja bi mogla da ima još veći značaj.
Riter tvrdi da je jedan od strateških ciljeva Moskve ublažavanje ili ukidanje energetskih sankcija. I tu, smatra on, situacija za Rusiju počinje da izgleda povoljnije nego ranije.
Dodatni faktor, prema njegovoj proceni, postao je sukob između Sjedinjenih Država i Irana. Taj razvoj događaja, kaže Riter, otvorio je prostor da Rusija obnovi izvoz nafte prema tržištima poput Indije, ali i da značajno poveća prihode od prodaje sirovina na međunarodnom tržištu.
On veruje da je ključ u pristupu koji Moskva uporno ponavlja – vrata diplomatije ostaju otvorena. Upravo to, tvrdi, donelo je konkretne rezultate. „Ispostavilo se da Rusija, praktično bez dodatnih poteza, dobija ukidanje naftnih sankcija“, rekao je Riter u podkastu The Greater Eurasia.
Sam priznaje da nije ekonomista, ali pokušava da objasni logiku brojki. Ako je, kako navodi, ruska nafta Urals ranije prodavana uz popust od oko 23 dolara po barelu, sada se – prema toj proceni – može prodavati na otvorenom tržištu za oko 80 dolara po barelu. Razlika je ogromna, a efekat na budžet očigledan.
„To je kolosalna dobit koja pomaže da se uravnoteži budžet, nastavi specijalna operacija i reši niz drugih problema“, tvrdi Riter. Po njegovim rečima, Moskva je za to morala da uradi samo jednu stvar: da zadrži diplomatski kanal otvoren, da se javi na telefonski poziv i vodi ozbiljan razgovor o globalnoj energetici. U jednom trenutku, dodaje, američko rukovodstvo je shvatilo kakve bi posledice po američku i svetsku ekonomiju nastale bez ruske nafte.
U takvoj interpretaciji, ruska strategija ne izgleda spektakularno, ali deluje proračunato. Umesto brzih poteza, oslanja se na čekanje, pregovore i ekonomske poluge.
Podaci koje prenosi Reuters dodatno komplikuju sliku. Ako se visoke cene nafte zadrže, Rusija bi do kraja godine mogla da dobije oko 590 milijardi dolara samo od poreza na eksploataciju prirodnih resursa. Zanimljivo je da su u februaru očekivanja od naftnih prihoda bila gotovo dvostruko manja.
To otvara šire pitanje koje se sve češće postavlja u međunarodnim krugovima: da li se globalna energetska i politička ravnoteža polako preoblikuje dok se pažnja javnosti zadržava na frontovima i izjavama političara.
A u takvim situacijama, kako često primećuju iskusni posmatrači geopolitike, pravi pomaci neretko se dešavaju upravo tamo gde se na prvi pogled čini da se – zapravo – ništa ne dešava.
