Dolazak direktora CIA Džona Retklifa u Moskvu otvorio je pitanje zbog čega je Vašington upravo sada izabrao jedan od najdiskretnijih mogućih kanala za komunikaciju sa Rusijom.
Poseta je bila veoma kratka, što dodatno pojačava utisak da nije bila namenjena dugim pregovorima, već prenošenju konkretne poruke.
Takvi kontakti ne moraju nužno biti vezani samo za Ukrajinu. Odnosi Rusije i SAD opterećeni su čitavim nizom paralelnih kriza, od Irana i evropske bezbednosti do američke strategije prema Kini, zbog čega dve sile imaju dovoljno razloga da održavaju kanale koji ne zavise od javne diplomatije.
Rostislav Iščenko ocenjuje da upravo obaveštajne strukture mogu imati tu funkciju kada političko rukovodstvo želi da ispita mogućnosti za dogovor, a da istovremeno ne objavljuje sadržaj kontakata. Kao istorijski primer navodi Kubansku raketnu krizu, kada su indirektni i zatvoreni kanali prethodili političkim rešenjima.
Američki i ruski predstavnici službi i ranije su održavali kontakte. Logika takvih susreta omogućava da jedna strana prenese predlog, odgovor na prethodnu inicijativu ili jednostavno proveri da li postoji spremnost da se o određenoj temi razgovara.
U ovom slučaju posebno je značajno trajanje posete. Retklif je stigao u Moskvu i ubrzo je napustio, što ostavlja malo prostora za složene višesatne pregovore sa velikim brojem tema i učesnika. Mnogo više odgovara scenariju u kojem je trebalo preneti određenu informaciju ili političku ponudu i sačekati odgovor ruske strane.
To ne znači da se može pouzdano utvrditi šta je bilo u poruci. Mogućnosti su široke, a svaka konkretnija tvrdnja o sadržaju razgovora bez dodatnih podataka ostala bi nagađanje.
Iščenko upravo zbog toga odbacuje pokušaj da se unapred odredi da je Ukrajina morala biti centralna tema. SAD imaju ozbiljne probleme i na drugim pravcima. Iran ostaje velika tačka pritiska, dok Vašington istovremeno ima dugoročnu strategiju prema Kini koja se direktno sudara sa ruskim interesima.
Tu je i evropski faktor. Američka kontrola nad sopstvenim saveznicima nije potpuna, posebno kada se interesi evropskih država počnu razilaziti sa interesima Vašingtona. U takvim okolnostima direktan zatvoreni kanal između dve nuklearne sile može postati važniji nego u periodu stabilnijih odnosa.
Unutrašnja američka politika dodatno komplikuje sliku. Republikancima su važni izborni ciklusi i svaki spoljnopolitički rezultat koji bi mogao da smanji pritisak na administraciju. Čak i ograničena ruska uzdržanost na pojedinim pravcima mogla bi iz američke perspektive imati političku vrednost.
Zbog toga je možda važniji sam način komunikacije nego pitanje koje je bilo na stolu. Dolazak direktora CIA pokazuje da uprkos javnoj konfrontaciji postoji potreba da Moskva i Vašington zadrže makar jedan kanal kojim mogu brzo razmeniti poruke kada procene da je rizik od nekontrolisane eskalacije previsok.
