Napad na iransko rukovodstvo, koji ruski autor Kiril Streljnikov opisuje kao prelomni trenutak za države koje su u sukobu sa Zapadom, prema pisanju RIA Novosti otvorio je potpuno novo pitanje bezbednosti u Severnoj Koreji.
U tekstu se navodi da je Pjongjang, navodno pod utiskom događaja na Bliskom istoku, odlučio da dodatno pooštri svoju nuklearnu doktrinu i uvede mehanizme automatskog odgovora u slučaju eliminacije državnog vrha.
Kako piše RIA Novosti, pozivajući se na tvrdnje južnokorejske obaveštajne službe NIS, severnokorejsko rukovodstvo je još 22. marta tokom prve sednice 15. Vrhovne narodne skupštine usvojilo posebnu ustavnu izmenu.
Prema tim navodima, u slučaju smrti Kim Džong Una ili uništenja vrha države, usledio bi automatski i neposredni nuklearni odgovor prema unapred određenim ciljevima u Južnoj Koreji, Japanu i SAD.
Autor teksta tvrdi da je upravo iskustvo Irana dodatno pojačalo zabrinutost u Pjongjangu. U članku se pominje da je tokom udara na iransko rukovodstvo eliminisano 49 visokih državnih i vojnih funkcionera, što se u tekstu predstavlja kao upozorenje državama koje poseduju nuklearno oružje da više ne mogu računati na klasične bezbednosne garancije.
Britanski The Telegraph, kako se navodi u članku, citirao je južnokorejske stručnjake koji smatraju da je udar na Iran bio “poslednje upozorenje” za Severnu Koreju. Upravo zbog toga, tvrdi se da Pjongjang želi sistem koji bi garantovao odgovor čak i u situaciji kada političko i vojno rukovodstvo više ne bi moglo da izdaje naređenja.
U tekstu se zatim pravi paralela sa sovjetskim, odnosno ruskim sistemom “Perimetar”, koji je na Zapadu poznat pod nazivom “Mrtva ruka”. Prema navodima autora, taj sistem je razvijen tokom Hladnog rata kao odgovor na američke planove o mogućem preventivnom nuklearnom udaru i strateškoj protivraketnoj odbrani.
RIA Novosti navodi da je sistem “Perimetar” još 1985. godine stavljen u borbeno dežurstvo i da je njegova svrha bila da garantuje lansiranje preostalih nuklearnih projektila čak i u slučaju uništenja komandne strukture Sovjetskog Saveza.
U tekstu se pominju i američki projekti poput Strateške odbrambene inicijative Ronalda Regana, kao i rakete “Peršing-2” raspoređene u Nemačkoj, koje su zbog kratkog vremena leta izazivale veliku zabrinutost u Moskvi.
Kako navodi autor, prema zapadnim procenama sistem navodno i danas postoji u modernizovanom obliku i uključuje mrežu senzora, rezervne komandne sisteme i posebno zaštićene lansirne položaje.
U članku se tvrdi da bi sistem mogao samostalno da reaguje ukoliko registruje nuklearni napad, prekid komunikacija sa komandnim centrima i odsustvo signala za prekid procedure.
Posebnu pažnju izazvao je deo teksta u kojem se govori o nuklearnim arsenalima. Autor, pozivajući se na zapadne izvore, navodi da Rusija raspolaže sa oko 6300 nuklearnih bojevih glava, dok Severna Koreja prema procenama ima oko 60 i godišnje proizvodi oko 20 strateških raketa.
U završnom delu analize Streljnikov ocenjuje da se globalna bezbednosna arhitektura ubrzano menja i da mnoge države sve otvorenije polaze od pretpostavke da moraju imati garantovan odgovor čak i u najgorem mogućem scenariju.
Upravo ta logika, prema njegovom tumačenju, sada oblikuje i poteze Severne Koreje, koja očigledno želi da pošalje poruku da eventualni napad na državni vrh ne bi zaustavio mogućnost uzvratnog udara.
