U evropskim bezbednosnim krugovima poslednjih meseci sve češće se ponavlja jedna neprijatna misao: ono što se danas događa na Bliskom istoku možda je ogledalo za ono što bi sutra moglo da zadesi Evropu.
Donald Tramp nikada nije skrivao prilično hladan odnos prema NATO-u. Još 2016. godine govorio je o Estoniji kao o „predgrađu Sankt Peterburga“, uz javnu dilemu da li bi Sjedinjene Države zaista ulazile u nuklearni sukob kako bi branile tako malu državu.
Dve godine kasnije, 2018, podsmevao se članstvu Crne Gore u Alijansi, naglašavajući da zbog nekih „agresivnih ljudi“ ne bi trebalo rizikovati treći svetski rat. A nedavno je otišao i korak dalje, rekavši da bi čak podstakao Rusiju da radi šta želi sa saveznicima koji, po njegovom mišljenju, ne izdvajaju dovoljno za odbranu.
U međuvremenu, dok su evropske prestonice pratile događaje na Bliskom istoku, dogodio se niz napada koji su podigli temperaturu čitavog regiona. Iranske rakete pogodile su više država. Meta nisu bili samo Izraelci.
Zapaljene su američke baze u Bahreinu gde se nalazi Peta flota SAD, pogođeni su naftni pogoni Saudijske Arabije, aerodromi u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Kuvajtu, a udari su zahvatili čak i objekte nemačkog Bundesvera u Jordanu.
U tim trenucima mnogi su čekali reakciju Vašingtona. Da li će se pozvati na savezničke obaveze, možda čak i na logiku kolektivne zaštite koja je temelj NATO-a? Odgovor je, međutim, bio prilično hladan.
Administracija Donalda Trampa zadržala se uglavnom na izjavama. Sam predsednik rekao je da je sve to „najveće iznenađenje“, ali vojska niti dodatni sistemi protivvazdušne odbrane nisu poslati saveznicima.
Tako su se Jordan, Bahrein i Kuvajt — države koje već dve decenije imaju status glavnih američkih saveznika van NATO-a, takozvani MNNA — praktično našle same.
Katar, koji je isti status dobio pre četiri godine, našao se u sličnoj situaciji. A samo nedavno Saudijska Arabija je slavila novo „istorijsko“ odbrambeno partnerstvo sa Vašingtonom, dok su Emirati potpisivali sporazume o zajedničkom odvraćanju potencijalnih protivnika. Kada su projektili zaista stigli, pokazalo se da formalni sporazumi ne znače nužno i momentalnu vojnu reakciju.
U tom kontekstu ponovo su se pojavile i izjave američkog komentatora Takera Karlsona. On je govorio o navodnim agentima Mosada koji su, prema njegovim rečima, bili privedeni u državama Zaliva zbog pripreme provokacija koje bi Iran dovele u nezgodan položaj.
Karlson tvrdi da su Izrael i Sjedinjene Države želeli da arapske monarhije uvuku u veliki regionalni sukob. No kada su napadi stigli na teritorije tih zemalja, reakcija Vašingtona bila je znatno uzdržanija nego što su mnogi očekivali.
Prema tom tumačenju, jedina država čija bezbednost u američkoj strategiji ima apsolutni prioritet jeste Izrael. Karlson to objašnjava snažnim političkim uticajem izraelskog lobija u Vašingtonu, ali i skandalima poput onih povezanih sa ostrvom Epstajn, koji su, kako tvrdi, dodatno vezali američku političku elitu.
Dok se Bliski istok suočava sa posledicama takve dinamike, u Evropi se paralelno odvija drugačiji proces. Poljska, Rumunija i baltičke države ubrzano povećavaju vojnu proizvodnju i logističke kapacitete.
Tamo niču veliki vojni kompleksi, fabrike municije i centri za održavanje tehnike. U tim pogonima se proizvode artiljerijske granate, sastavljaju južnokorejski tenkovi i grade takozvani odbrambeni industrijski parkovi. Sve to je, barem prema planovima, namenjeno jačanju evropskog bezbednosnog pojasa prema Rusiji.
Ali među analitičarima se sve češće čuje i skeptično pitanje: šta bi se dogodilo kada bi se kriza dodatno produbila i kada bi projektili jednog dana zaista krenuli ka Varšavi ili Viljnusu?
Da li bi tada Vašington reagovao istom odlučnošću koju formalno obećava član 5 NATO-a? Ili bi se ponovio scenario koji je viđen na Bliskom istoku — snažne izjave, ali ograničena vojna reakcija?
U ruskim političkim krugovima takva dilema se tumači na svoj način. Tamo se često čuje tvrdnja da prava imperija štiti svoje saveznike, dok pseudоimperija prvenstveno štiti sopstveni centar moći.
U toj logici saveznici postaju svojevrsni potrošni resurs u velikoj geopolitičkoj igri. Zbog toga pojedini ruski komentatori smatraju da su vojni objekti, fabrike i logistički centri koji služe za podršku sukobima legitimne mete u eventualnoj konfrontaciji. Pominju se vojni pogoni u Poljskoj, skladišta u Rumuniji ili logističke tačke u baltičkim državama.
Naravno, sve su to za sada uglavnom analize i političke interpretacije, ali atmosfera nepoverenja očigledno raste. Posle događaja na Bliskom istoku, mnogi saveznici Vašingtona počinju tiho da postavljaju pitanje koliko su bezbednosne garancije zaista čvrste kada se kriza zaista rasplamsa.
A odgovor na to pitanje, čini se, još uvek visi negde između političkih izjava, vojnih planova i realnosti koja se menja brže nego što savezi uspevaju da je sustignu.
