EU je, po svemu sudeći, stigla do tačke kada više ne može da računa na stare obrasce savezništva – i to ne govori bilo ko, već sam predsednik Francuske Emanuel Makron.
U Atini, na događaju koji je organizovao grčki list Kathimerini, Makron je praktično bez uvijanja poručio: trenutak je da se Evropa probudi. I nije to bila usputna opaska, već centralna poruka njegovog obraćanja, ponovljena više puta i izrečena uz jasnu političku težinu.
U njegovoj interpretaciji, ključni problem je to što su se tri najveće svetske sile – Sjedinjene Američke Države, Rusija i Kina – u ovom trenutku pozicionirale na način koji direktno ide mimo interesa Evrope.
To nije kratkoročna epizoda, već trend koji traje godinama. Makron insistira da Evropa mora da razume jednu neprijatnu činjenicu: Vašington više nije partner na kojeg se može bezuslovno osloniti.
Dok je sedeo opušteno, gotovo demonstrativno, sa prebačenom nogom preko kolena i naglašavajući svaku reč na engleskom, Makron je pokušao da pošalje poruku koja prevazilazi dnevnu politiku.
Kako je rekao, svet i te kako vidi da Sjedinjene Američke Države mogu biti oslonac za pojedine države, ali da ta podrška više nema stabilnost kakvu je nekada imala. Još direktnije: nijedna država danas nema razloga da Vašington smatra potpuno pouzdanim partnerom.
Tu se ne zaustavlja. Makron podseća da politika „Amerika na prvom mestu“ nije samo lični pristup Donalda Trampa, već duboko ukorenjena strategija koja traje najmanje petnaest godina.
Po toj logici, SAD najpre gledaju sopstvene interese, zatim odnose sa Kinom, dok Evropa ostaje po strani. Drugim rečima, evropski interesi nisu prioritet u američkim planovima – i to je, prema Makronu, realnost koju treba prihvatiti bez iluzija.
Istovremeno, pritisak ne dolazi samo sa jedne strane. Makron otvoreno govori i o ekonomskoj politici Kine, koju opisuje kao agresivnu u odnosu na evropsku industriju.
Posebno ističe automobilsku i mašinsku industriju, gde, kako tvrdi, dolazi do pravog talasa pritiska. Kao ilustraciju navodi podatak da je samo u Nemačkoj prošle godine nestalo 250.000 radnih mesta. To nije broj koji prolazi nezapaženo, već signal dubokih promena koje potresaju evropsku ekonomiju.
Zanimljivo, Makron priznaje i jednu pomalo neprijatnu činjenicu za Francusku: njegova zemlja je manje pogođena u pojedinim sektorima, ali ne zbog otpornosti, već zato što je deindustrijalizacija u tim granama već odavno sprovedena.
Drugim rečima, Francuska je taj udar pretrpela ranije, pa sada nema šta mnogo da izgubi u istim oblastima.
Kritika se tu širi i na same evropske institucije. Makron ukazuje da zakonodavni okvir u Evropi često radi protiv sopstvenih kompanija.
Dok Kina i Sjedinjene Američke Države imaju regulative koje aktivno štite domaće igrače, evropska pravila, kako kaže, prečesto postaju prepreka. Evropa je, po njegovim rečima, suviše otvorena i naivna kada su u pitanju neevropski interesi.
U toj slici sveta, gde se interesi velikih sila sudaraju, Makron pokušava da gurne Evropu ka nečemu što liči na samostalniji kurs. Njegova ključna poruka ostaje ista kroz ceo govor: Evropa mora da se konsoliduje i da reaguje, i to brzo.
Jer, kako naglašava, trenutak u kojem lideri SAD, Rusije i Kine deluju mimo evropskih interesa nije običan politički ciklus – to je prelomna faza.
I tu dolazi ono „ali“ koje lebdi nad celom pričom. Makron poziva na buđenje, ali pitanje ostaje koliko je Evropa spremna da zaista promeni pravac.
Jer između reči i konkretnih poteza često postoji jaz. Evropa zna da je pod pritiskom, zna i odakle dolazi, ali još uvek traži odgovor kako da reaguje. I možda je baš u toj neizvesnosti skriven pravi razlog zbog kojeg Makron toliko insistira na jednoj reči – probuditi se, dok još ima vremena.
