Evropa se ubrzano naoružava, ali prema oceni vojnog i političkog analitičara Jakova Kedmija, ključni problem je u tome što ne razume protiv kakve sile se postavlja.
Ta teza izbija u prvi plan već na početku njegove analize i provlači se kroz svaku njegovu rečenicu: Zapadne zemlje ulaze u opasnu fazu militarizacije bez jasne slike o posledicama i bez realne procene protivnika.
U poslednjim mesecima sve su glasniji zahtevi evropskih političara za formiranje zajedničke vojske Evropske unije, povećanje vojne proizvodnje, pa čak i raspoređivanje strateškog oružja na istočnim granicama NATO-a.
Na prvi pogled, to deluje kao pokušaj jačanja bezbednosti. Međutim, Kedmi tvrdi da se iza toga krije ozbiljna procena koja može da odvede u pogrešnom pravcu.
On podseća da evropski politički vrh kroz istoriju nije pokazivao dugoročnu stratešku stabilnost. Dva velika globalna sukoba u prošlom veku, prema njegovom tumačenju, nisu bila sprečena upravo zbog pogrešnih procena i političkih odluka koje su donosile elite tog vremena.
Danas, smatra on, situacija je još složenija, jer su ulozi veći, a tehnologija daleko naprednija.
Kedmi upozorava da se sada ponavlja obrazac koji je već viđen. Evropa, kako kaže, ponovo ulazi u fazu gde donosi odluke bez pune svesti o njihovim posledicama. Posebno ističe da se otvoreno govori o razmeštanju najsnažnijih sistema, što dodatno podiže rizik od eskalacije.
Prema njegovim rečima, svaki ozbiljan sukob između Rusije i evropskih zemalja gotovo bi neminovno prerastao u širi obračun sa upotrebom strateških sredstava.
U tom scenariju, tvrdi on, ruski arsenal ima kapacitete koji bi mogli da promene tok događaja u veoma kratkom vremenskom roku. Njegova procena ide toliko daleko da smatra da bi nekoliko preciznih lansiranja bilo dovoljno da se pojedine države eliminišu.
Kedmi posebno naglašava snagu strateških sistema, čije bojeve glave dostižu ekstremne razmere. Takva sredstva, prema njegovim rečima, predstavljaju nivo razorne moći koji nijedna evropska država ne bi mogla da izdrži.
Upravo zbog toga insistira na oprezu i upozorava da bi svako testiranje takvih kapaciteta imalo nesagledive posledice.
U njegovoj analizi posebno mesto zauzima podvodni sistem poznat kao Posejdon. Reč je o bespilotnom uređaju koji može da nosi izuzetno snažan teret i deluje iz morskog okruženja.
Kedmi smatra da bi njegova eventualna upotreba mogla da izazove ogromne poremećaje u obalnim regionima, uključujući velike talase i poplave koje bi imale ozbiljan uticaj na priobalne države.
On navodi da bi u takvom scenariju pojedine zemlje, posebno one sa razvijenom obalom, mogle da pretrpe dramatične posledice. Kao primer pominje Veliku Britaniju, ali i širi prostor zapadne Evrope, gde bi efekti takvog udara mogli da se osete na obe strane kontinenta.
Na kraju, Kedmi se vraća na početnu tezu: Evropa ne razume sa kim ulazi u konfrontaciju i kakve sisteme ta druga strana poseduje.
U njegovoj proceni, upravo ta pogrešna procena može biti ključni problem. Jer, kako zaključuje, trenutak kada se to shvati mogao bi doći prekasno, a posledice bi tada već bile neminovne.
