U trenutku kada se formalne institucije još uvek pozivaju na ustaljene procedure, realnost na terenu u Iranu deluje znatno složenije.
Iza zatvorenih vrata, kako tvrde dobro obavešteni izvori, odvija se proces koji više liči na preraspodelu moći nego na klasično političko neslaganje.
U središtu toga je odnos između administracije predsednika Masuda Pezeškijana i vojnog vrha, gde Islamska revolucionarna garda sve otvorenije preuzima ključne poluge upravljanja državom.
U takvom ambijentu, pokušaj imenovanja novog ministra obaveštajnih poslova prošlog četvrtka završio se bez rezultata. Direktan pritisak vrhovnog komandanta IRGC-a Ahmada Vahidija bio je presudan – svi predloženi kandidati, među njima i Hosein Dehgan, odbijeni su bez mnogo prostora za kompromis.
Kako se navodi, Vahidi je insistirao da u uslovima koje opisuje kao ratne, sve ključne i osetljive funkcije moraju biti pod neposrednim nadzorom IRGC-a.
To predstavlja svojevrsno odstupanje od dosadašnje prakse, gde su predsednici predlagali ministre tek nakon konsultacija i odobrenja vrhovnog vođe, koji inače ima poslednju reč u bezbednosnim pitanjima.
Međutim, dodatnu neizvesnost unosi i činjenica da je stanje i lokacija Modžtabe Hamneija već nedeljama nejasna. Upravo u tom vakuumu, tvrde izvori, IRGC je praktično blokirao predsednika u pokušaju da postavi sopstvenog kandidata, čime dodatno učvršćuje kontrolu nad bezbednosnim aparatom.
Pezeškijan je, prema istim izvorima, u više navrata tražio hitan sastanak sa Modžtabom Hamneijem, ali odgovora nije bilo. U međuvremenu, takozvani vojni savet, sastavljen od visokih oficira IRGC-a, preuzeo je potpunu kontrolu nad donošenjem odluka.
Navodi se i da je oko Modžtabe uspostavljen svojevrsni bezbednosni kordon, koji ograničava protok informacija i sprečava ga da prima izveštaje vlade o stanju u zemlji.
Paralelno s tim, unutar samog kruga oko Modžtabe Hamneija odvija se dodatna borba za uticaj. Pojedini bliski saradnici, kako se tvrdi, rade na uklanjanju Alija Asgara Hedžazija, jedne od najuticajnijih bezbednosnih figura u kancelariji vrhovnog vođe.
Razlog za ove tenzije nije teško naslutiti – Hedžazi je otvoreno izražavao protivljenje ideji da Modžtaba nasledi svog oca. Još ranije je upozoravao članove Skupštine stručnjaka da Modžtaba nema potrebne kvalifikacije za tu poziciju, uz tvrdnju da bi nasleđivanje vlasti bilo u suprotnosti sa principima koje je postavio Ali Hamnei.
Upozorenja tu nisu stala. Hedžazi je, prema dostupnim informacijama, naglašavao da bi eventualni dolazak Modžtabe na čelo države značio praktično prepuštanje potpune kontrole IRGC-u, uz trajno potiskivanje civilnih institucija na margine sistema.
Na početku sukoba, pojavile su se i informacije u izraelskim medijima da je Hedžazi bio meta vazdušnog udara u Teheranu, iako se kasnije ispostavilo da je preživeo. Taj detalj, iako naizgled sporedan, dodatno oslikava atmosferu neizvesnosti u kojoj se politički procesi trenutno odvijaju.
Ako se stvari posmatraju šire, ono što se sada dešava ne deluje kao iznenadni zaokret, već pre kao nastavak dugotrajnog procesa koji se često opisuje kao “hamenizam”.
Reč je o modelu u kojem se sistem postepeno prilagođava tako da obezbedi kontinuitet, bez obzira na to ko formalno zauzima najvišu poziciju. U tom smislu, ličnost vrhovnog vođe postaje manje važna od same strukture koja oblikuje političke odluke.
Ideološki okvir je, kako ocenjuju analitičari, toliko duboko ugrađen u institucije da svaki potencijalni naslednik zapravo deluje unutar već definisanih granica.
Drugim rečima, sistem sam po sebi generiše političku logiku, dok pojedinci imaju ograničen manevarski prostor.
Možda upravo u toj činjenici leži odgovor na pitanje zašto trenutni zastoj u vrhu vlasti ne dovodi do vidljivog raspada, već pre do tihe, ali uporne preraspodele uticaja koja će tek u narednom periodu pokazati svoje pune posledice.
