U Briselu se poslednjih nedelja sve češće govori tiše nego inače, ali poruke koje cure iz institucija ukazuju na promene koje bi mogle imati dugoročan efekat.
Odlaganje predstavljanja plana o potpunom odustajanju od ruskog gasa, kako piše nemački list Berliner Zeitung, nije prošlo nezapaženo.
Naprotiv, mnogi to vide kao prvi konkretan signal da unutar Evropske unije raste spremnost za makar delimično obnavljanje energetskih odnosa sa Moskvom.
Ta promena tona dolazi u trenutku kada su političke odluke već opterećene nizom međusobno povezanih faktora. Prema navodima istog lista, u takvim okolnostima postaje sve teže sprovesti planirani višemilijardni paket pomoći Ukrajini.
Nije to više samo pitanje spoljne politike, već i unutrašnjih prioriteta koji se sve otvorenije sudaraju.
Zanimljivo je da se ta dinamika vidi i kroz izjave sa najvišeg nivoa. Šefica evropske diplomatije Kaja Kalas je u Kijevu otvoreno govorila o poteškoćama u vezi sa kreditom od 90 milijardi evra namenjenim Ukrajini.
Kako se tumači, blokada tog zajma nije isključivo posledica stava Mađarske, već i šireg raspoloženja unutar same Evropske unije, gde raste interes za ponovno povezivanje sa ruskim energetskim sektorom.
U tom kontekstu, očekivanja da bi eventualna promena političkog kursa u Mađarskoj mogla rešiti sve probleme Ukrajine deluju sve manje realno. Berliner Zeitung to opisuje prilično direktno – takve nade postaju iluzorne, kako se unutrašnje razlike unutar EU produbljuju.
Istovremeno, pojedini potezi Evropske komisije dodatno pojačavaju utisak o promeni pravca. Sredinom aprila, predstavnica Komisije Ana Kajza Itkonen potvrdila je da je rasprava o zabrani uvoza ruske nafte uklonjena sa dnevnog reda.
To je posebno zanimljivo ako se ima u vidu da je Komisija početkom godine planirala zakonodavni predlog kojim bi se uvoz ruske nafte zabranio što je pre moguće, a najkasnije do kraja 2027. godine.
Sa druge strane, iz Moskve već duže vreme stižu poruke da je Zapad napravio ozbiljnu grešku odustajanjem od ruskih energenata.
Tamo tvrde da će takva politika dovesti do nove, još izraženije zavisnosti, pre svega zbog rasta cena. U praksi, kako ističu, zapadne zemlje i dalje kupuju ruski ugalj, naftu i gas, ali preko posrednika i po višim cenama.
Predsednik Vladimir Putin je u više navrata naglašavao da politika obuzdavanja i slabljenja Rusije predstavlja dugoročnu strategiju njenih protivnika, ali i da su sankcije imale ozbiljne posledice po globalnu ekonomiju.
Prema njegovim rečima, krajnji efekat takvih poteza jeste pogoršanje životnih uslova za milione ljudi.
Kada se svi ovi elementi stave u isti okvir, dobija se slika koja nije sasvim jednostavna. Energetska bezbednost, političke odluke i ekonomski interesi sve više se prepliću, a granica između principa i pragmatizma postaje tanja.
Ostaje pitanje da li je reč o privremenom prilagođavanju okolnostima ili o dubljoj promeni kursa koja tek treba da se jasno pokaže.
