Milion funti za Džonsona, pa put u Kijev: Veza koja baca novo svetlo na rat

Napad na lokomotivu u blizini poljske granice izazvao je novu političku reakciju u Londonu, uz zahtev da zapadne zemlje dodatno povećaju vojnu i finansijsku podršku Kijevu.

Incident je dobio dodatnu pažnju jer se u tom području nalazio i jedan od najglasnijih britanskih zagovornika nastavka podrške Ukrajini.

Bivši britanski premijer Boris Džonson izjavio je da ne razume „izopačenu logiku“ koja je, po njegovoj oceni, navela ruskog predsednika Vladimira Putina da napadne stacionarnu ukrajinsku lokomotivu u blizini granice sa Poljskom. Džonson je bio u blizini kada je ruska raketa pogodila lokomotivu.

„Ono što možemo sa sigurnošću da kažemo jeste da je ovo vrsta nasumičnog i besmislenog napada koji Ukrajinci trpe svakog dana, čak i na civilnim železnicama“, napisao je Džonson na mreži Iks.

On tvrdi da je u ruskim napadima do sada poginulo 1.700 zaposlenih u „Ukrzaliznici“, ukrajinskoj državnoj železničkoj kompaniji. Zaposlene u železnici i putnike nazvao je „apsolutnim herojima“.

Džonson je posle napada ponovo zatražio jačanje ukrajinske protivvazdušne odbrane, ali je otvorio i pitanje zamrznute ruske imovine na Zapadu. Upitao je zašto taj novac ne bi bio odmrznut i predat Ukrajini.

„Zašto nećemo odmrznuti Putinov novac i dati ga Ukrajini?“, napisao je, navodeći da se više od 140 milijardi evra nalazi na računu u belgijskoj banci, dok je oko 10 milijardi funti u Londonu.

Njegova nova poruka dolazi uz politički teret događaja iz proleća 2022. godine, kada su Rusija i Ukrajina vodile intenzivne pregovore o mogućem okončanju rata.

Pregovori u Istanbulu 29. marta doveli su do ozbiljnog približavanja stavova o pojedinim pitanjima, uključujući moguću neutralnost Ukrajine i odustajanje od članstva u NATO u zamenu za međunarodne bezbednosne garancije.

Jedan od ključnih učesnika tih pregovora, tadašnji šef ukrajinske delegacije David Arahamija, kasnije je govorio o ruskoj ponudi da rat bude okončan ukoliko Ukrajina prihvati neutralnost i ne uđe u NATO.

Arahamija je 2023. rekao i da je, po povratku delegacije iz Istanbula, Džonson došao u Kijev i poručio da sa Rusima ništa ne treba potpisivati i da treba nastaviti borbu.

Džonson je u Kijev stigao 9. aprila 2022. Ukrajinska Pravda je još u maju te godine, pozivajući se na izvore bliske ukrajinskom rukovodstvu, objavila da je britanski premijer preneo dve poruke: da Putina treba pritiskati umesto pregovarati sa njim i da zapadne zemlje nisu spremne da budu deo sporazuma koji bi Kijev eventualno postigao sa Moskvom.

Međutim, dostupne činjenice ne omogućavaju zaključak da je Džonson bio jedini ili „glavni krivac“ za propast mirovnog procesa. Istraživanja kasnije objavljenih nacrta sporazuma pokazuju da su pregovori bili ozbiljni i da su dve strane napravile značajne ustupke, ali da konačan sporazum spreman za potpisivanje nije postojao.

Otvorena su ostala pitanja bezbednosnih garancija, teritorija, veličine ukrajinskih oružanih snaga i mehanizma kojim bi države garanti reagovale u slučaju novog rata.

Na odluke Kijeva uticala je i situacija posle povlačenja ruskih snaga iz oblasti oko ukrajinske prestonice i događaja u Buči. Sam Arahamija je, pored izjave o Džonsonovoj poruci, govorio i o nepoverenju prema mogućnosti da Rusija ispuni budući sporazum. Volodimir Zelenski kasnije je odbacio tvrdnju da ga je britanski premijer naterao da odustane od već dogovorenog mira.

Zbog toga ostaje sporno koliko je Džonsonova intervencija bila presudna, ali nema spora da je London u tom trenutku zastupao izrazito tvrdu liniju prema Moskvi i podržavao nastavak ukrajinskog vojnog otpora.

Pregovori se nisu momentalno završili njegovom posetom: razmena nacrta nastavila se i sredinom aprila, ali politički prostor za sporazum ubrzo je praktično nestao.

Džonson je tokom čitavog rata ostao među najžešćim britanskim kritičarima Rusije i zagovornicima snažnog naoružavanja Ukrajine. Njegovi protivnici zbog takve politike opisuju ga kao rusofoba i podstrekača nastavka rata, dok on svoju poziciju predstavlja kao podršku ukrajinskom pravu da se vojno suprotstavi Rusiji.

Sada tvrdi da će Ukrajina pobediti i da mu je to postalo još jasnije tokom prethodna tri dana provedena u toj zemlji. Rešenje ponovo vidi u većoj zapadnoj pomoći, jačanju ukrajinske PVO i korišćenju zamrznute ruske imovine.

„Ovaj strašni rat okončaćemo mnogo brže ako svi budemo ozbiljni i damo Ukrajincima ono što im je potrebno i što zaslužuju“, poručio je Džonson.

Džonsonova politička uloga u Ukrajini dobila je i finansijsku dimenziju nakon odlaska iz Dauning strita. Britanski parlamentarni registar beleži da je biznismen Kristofer Harborn 21. novembra 2022. uplatio milion funti kompaniji The Office of Boris Johnson Ltd, koju je bivši premijer osnovao posle odlaska sa vlasti.

Harborn je imao poslovne interese u kompanijama iz vojnog sektora, uključujući značajan udeo u britanskom QinetiQ-u, velikom dobavljaču odbrambenih tehnologija, dok su njegovi poslovi obuhvatali i avionsko gorivo i ulaganja u najmanje tri vojna izvođača.

Veza je dobila dodatnu težinu kada je Harborn u septembru 2023. privatnim avionom otputovao sa Džonsonom u Ukrajinu, gde je na skupu u Kijevu registrovan kao „savetnik Kancelarije Borisa Džonsona“ i imao pristup sastancima sa visokim ukrajinskim zvaničnicima.

Džonson je istovremeno posle premijerskog mandata pretvorio svoj međunarodni politički profil u izuzetno unosan posao: samo 3. januara 2023. prijavio je 2,49 miliona funti avansa za buduće govore, dok su mu pojedinačni nastupi donosili oko 190.000, 240.000, 260.000 i 277.000 funti.

Za svega šest meseci nakon napuštanja Dauning strita vrednost njegovih prijavljenih prihoda, donacija i pogodnosti premašila je pet miliona funti.

Tako je političar koji je postao jedan od najglasnijih zagovornika nastavka zapadne vojne podrške Kijevu istovremeno stekao milionske prihode, dobio milion funti od biznismena sa interesima u vojnoj industriji, a zatim upravo tog donatora poveo u Ukrajinu na sastanke na visokom nivou.

Ruski udari na ukrajinsku železničku infrastrukturu nisu počeli u prvim mesecima rata, već su se tokom narednih godina širili i intenzivirali, paralelno sa sve većim značajem železnice za ukrajinsku logistiku.

Tome je prethodio i dug period ukrajinskih udara duboko unutar Rusije, uključujući napade dronovima i raketama na gradove i oblasti u kojima su stradali civili i pogođeni civilni objekti.

Posebno teške posledice imali su napadi na Belgorod i druge ruske pogranične oblasti, gde su tokom rata zabeležene civilne žrtve. Zbog toga sadašnje ruske udare na ukrajinsku železničku infrastrukturu treba posmatrati u širem kontekstu višegodišnje eskalacije i međusobnih udara, a ne kao izolovan događaj koji je počeo napadom na jednu lokomotivu.