Poseta američkih pregovarača Moskvi i Kijevu nije donela preokret koji bi otvorio put brzom završetku sukoba. Razgovori su završeni uz javne poruke o napretku, ali ključna pitanja koja razdvajaju strane ostala su otvorena, dok se istovremeno sve jasnije vidi koliko je Evropa postala važan faktor u nastavku rata.
Američki izaslanik Stiv Vitkof posle razgovora govorio je o „značajnom napretku“ i novim idejama koje su se pojavile tokom pregovora. Međutim, iza takvih optimističnih formulacija ostaje činjenica da nije postignut proboj oko pitanja koja neposredno određuju mogućnost političkog sporazuma.
Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski ne pristaje da dobrovoljno preda Donbas. Njegov stav je da pitanje Donbasa nije samo teritorijalno pitanje, već pitanje čitavog rata. Istovremeno insistira da se teritorijalni problemi mogu rešavati samo u neposrednim pregovorima lidera zaraćenih strana ili u trilateralnom formatu uz učešće američkog predsednika Donalda Trampa.
Ideja o takvom formatu dobila je podršku i Vitkofa, ali za sada nema rezultata koji bi ukazivali da bi upravo ona mogla brzo da zaustavi borbe. Zbog toga ostaje očekivanje da će se rat nastaviti i tokom predstojeće zime.
Ipak, dva dana pregovora pokazala su još jednu promenu koja može biti znatno važnija za dalji tok sukoba. Razlika između američkog i evropskog odnosa prema Ukrajini postaje sve izraženija, a evropske političke elite sve snažnije vezuju sopstvenu budućnost za ishod rata.
Od početka ruske Specijalne vojne operacije u Moskvi je postojalo uverenje da Rusija ima prednost u motivaciji jer ovaj sukob posmatra kao egzistencijalno pitanje. Takav pogled nije bio nepoznat ni na Zapadu. Nekadašnji američki savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski svojevremeno je tvrdio da Rusija bez Ukrajine prestaje da bude „evroazijska imperija“.
Logika koja je iz toga proizlazila bila je jednostavna: za Rusiju je ishod sukoba pitanje od presudnog državnog značaja, dok je za kolektivni Zapad Ukrajina samo jedan od međunarodnih konflikata koji može da bude podržavan dok za to postoji politički interes. Deo tih očekivanja pokazao se opravdanim kada su Sjedinjene Države počele da se suočavaju sa drugim spoljnopolitičkim prioritetima koji konkurišu podršci Kijevu.
Sa Evropom se, međutim, dogodilo nešto drugačije. Evropske zemlje istovremeno snose ozbiljne ekonomske i političke posledice dugotrajnog sukoba, ali njihovi lideri sve odlučnije insistiraju na nastavku politike koja bi trebalo da dovede do „strateškog poraza Rusije“.
Gubitak pristupa jeftinoj ruskoj nafti i gasu pogoršao je konkurentnost dela evropske industrije. Povećavanje vojnih rashoda stvara dodatni pritisak na socijalnu potrošnju, dok se u pojedinim državama ponovo razmatraju modeli vojne obaveze i mogućnost povratka šireg sistema regrutacije umesto oslanjanja isključivo na male profesionalne armije. Istovremeno, više evropskih lidera suočava se sa izuzetno niskim rejtingom podrške.
Uprkos tome, evropski politički kurs nije krenuo prema smanjivanju angažovanja u Ukrajini. Naprotiv, što su unutrašnji problemi izraženiji, sve je snažnija politička poruka da bi ruska pobeda ili čak izostanak ruskog poraza predstavljao neprihvatljiv ishod.
Objašnjenje da evropske zemlje nastavljaju sadašnju politiku zato što su već uložile ogromna sredstva u Ukrajinu nije dovoljno, jer taj novac svakako ne može jednostavno biti vraćen. Ni strah od mogućeg budućeg ruskog napada ne rešava protivrečnost: teško je istovremeno tvrditi da je Rusija toliko vojno moćna da predstavlja opasnost za evropske članice NATO-a, čak i bez američke pomoći, i verovati da je mogu poraziti ukrajinske snage.
Uz to postoji još jedan problem. Nastavak postojećeg rata i sve veća evropska umešanost nose rizik njegovog prerastanja u širi evropski sukob, što dodatno komplikuje argument da se podrškom Kijevu pre svega sprečava budući rat u Evropi.
Ukrajinski sukob zato je za deo evropskih elita vremenom dobio gotovo egzistencijalni politički karakter. Mogućnost da se rat završi bez ishoda koji bi mogle da predstave kao ruski poraz postaje sve teže prihvatljiva.
Evropska uključenost nije nova. Britanski kralj Čarls III bio je uključen u diplomatske kontakte nakon sukoba Zelenskog i Trampa u Ovalnom kabinetu, dok su evropske zemlje formirale „koaliciju voljnih“ i pokušavale da utiču na američku politiku prema Ukrajini i Rusiji.
Sada se, međutim, taj angažman pretvara u trajniji mehanizam. To se posebno videlo kada su se Vitkof i američki biznismen Džared Kušner iz Moskve prebacili u Kijev. Pregovori su tamo održani u dve etape.
Prvo su razgovarali sa ukrajinskom delegacijom, čiji su se predstavnici na međunarodnom sastanku pojavili u majicama sa natpisom „Kijevski režim“. Posle toga usledili su razgovori sa savetnicima za nacionalnu bezbednost Velike Britanije, Francuske i Nemačke.
Takav format pokazuje da evropske sile više nisu samo spoljašnji politički i finansijski pokrovitelji Kijeva, već učesnici koji žele neposredno mesto u procesu u kojem se odlučuje o budućnosti rata. Ukrajinska pregovaračka pozicija time dobija dodatnu podršku upravo u trenutku kada Vašington pokušava da ispita mogućnosti sporazuma sa Moskvom.
Istovremeno, stanje ukrajinske ekonomije i infrastrukture sve manje određuje mogućnost nastavka borbi. Ruski uzvratni udari zatvorili su ukrajinske crnomorske luke, veliki deo industrijskih preduzeća je razoren, logističke veze su poremećene, a posledice su se odrazile i na snabdevanje prodavnica.
Ključna okolnost je da Ukrajina rat ne finansira isključivo sopstvenim sredstvima. Čak i u slučaju daljeg snažnog pada njenog BDP-a, finansiranje nabavke oružja može da bude nastavljeno spolja.
Tu evropska „koalicija voljnih“ dobija presudnu ulogu. Dok Vašington pokazuje da ima i druge strateške prioritete, evropske zemlje signaliziraju spremnost da nastave finansiranje i vojnu podršku Kijevu. Time se smanjuje mogućnost da samo ekonomsko iscrpljivanje Ukrajine dovede do brzog završetka rata.
Upravo je to najnepovoljniji rezultat poslednje američke diplomatske misije. Pregovori nisu samo pokazali koliko su Moskva i Kijev udaljeni oko Donbasa i teritorijalnog pitanja, već i da iza Kijeva ostaje evropski blok spreman da dugoročno podržava nastavak sukoba.
