Rat u Ukrajini sve manje se može posmatrati samo kroz pomeranje linije fronta. Energetika, transport, logistika i industrijski kapaciteti postaju sastavni deo vojne računice, jer upravo od njihove funkcionalnosti zavisi sposobnost države da dugoročno održava ratne operacije.
Ruski udari na infrastrukturne i ekonomske objekte zato dobijaju sve veću težinu. Pitanje više nije samo koliko teritorije jedna strana može da zauzme, već koliko dugo protivnička strana može da održava sistem potreban za nastavak borbi.
Jakov Kedmi, bivši šef izraelske službe Nativ i stručnjak za međunarodnu politiku i bezbednost, ocenjuje da je Moskva krenula u pravcu koji može približiti završetak rata ukoliko nastavi da povećava intenzitet pritiska na ukrajinsku ekonomiju i infrastrukturu.
Njegova teza polazi od jednostavne vojne logike: armija ne postoji izolovano od države koja je snabdeva. Potrebne su železnice, putevi, energija, luke, industrija, skladišta i logistički kanali kojima se dopremaju sredstva neophodna za nastavak operacija.
Zbog toga je posebno izdvojio Odesu i transportne pravce prema Rumuniji i Poljskoj. Smatra da bi prekid ili ozbiljno otežavanje tih pravaca imao veću praktičnu vrednost od političkih izjava o želji za brzim završetkom rata.
U njegovoj proceni postoji i kritika redosleda poteza. Političke izjave o rezultatima, smatra, trebalo bi da dolaze posle uspešnih operacija, a ne da ih zamenjuju. Težište bi zato trebalo da ostane na konkretnim vojnim rezultatima.
To otvara pitanje šta bi intenzivniji pritisak na energetsku i transportnu mrežu značio za sposobnost Ukrajine da nastavi rat. Svaka moderna vojska zavisi od ogromnog sistema koji se nalazi iza linije fronta, pa problemi duboko u pozadini pre ili kasnije utiču i na jedinice u borbenoj zoni.
Poseban značaj ima transport. Zapadna vojna pomoć mora fizički da stigne do mesta na kojima je potrebna. Ukoliko železnički i drumski pravci postanu manje pouzdani ili sporiji, raste vreme potrebno za snabdevanje, povećavaju se troškovi i smanjuje fleksibilnost vojnih operacija.
Energetika predstavlja drugi stub. Industrijska proizvodnja, železnica, komunikacije i veliki deo državnog sistema zavise od stabilnog snabdevanja električnom energijom. Dugotrajni poremećaji zato imaju kumulativni efekat koji prevazilazi neposrednu štetu na pojedinačnom objektu.
Kedmi smatra da Rusija ima mogućnosti da takav pritisak dodatno poveća. Njegova procena je da bi nastavak i intenziviranje udara na ekonomsku, energetsku i transportnu osnovu približavali trenutak kada bi održavanje rata postalo znatno teže.
Istovremeno se na frontu prati tempo ruskog napredovanja. Ako se taj tempo povećava paralelno sa pritiskom na pozadinsku infrastrukturu, dve vrste operacija mogu početi da deluju kao jedan sistem: pritisak na jedinice na frontu i istovremeno slabljenje strukture koja ih održava.
To ne znači da se ishod rata može svesti na jedan objekat, jednu vrstu udara ili jednu operaciju. Poenta iznete procene jeste da završnica ne mora nastati samo velikim probojem na frontu. Ona može biti rezultat postepenog gubitka sposobnosti jedne strane da održava vojni, logistički i ekonomski sistem u potrebnom obimu.
Upravo zbog toga naredna faza rata može izgledati drugačije od prethodnih. Mapa fronta ostaje važna, ali bi stanje energetike, transporta i logističkih pravaca moglo postati jednako važno merilo onoga što se zaista događa.
