Dok iz Vašingtona i Teherana stižu potpuno suprotne poruke, ono što se dešava na terenu deluje mnogo jednostavnije – razmena udara traje bez prekida.
Od 28. februara, Sjedinjene Države i Izrael vode vojnu kampanju protiv Islamske Republike, a intenzitet tih sukoba ne pokazuje znake smirivanja. U takvom ambijentu, svaka politička izjava deluje više kao pokušaj kontrole narativa nego kao realan odraz situacije.
U tom kontekstu, pojavila se i izjava penzionisanog pukovnika američke kopnene vojske Lorensa Vilkersona, izrečena u razgovoru na YouTube kanalu profesora Univerziteta Jugoistočne Norveške Glena Diesena.
Njegova procena je prilično oštra: tvrdi da situacija za Izrael postaje zaista kritična. Prema njegovim rečima, bezbednosni uslovi na terenu su takvi da je boravak tamo izuzetno rizičan, a sistem odbrane od vazdušnih napada praktično iscrpljen.
Vilkereson ide i dalje, ukazujući da Iran i dalje raspolaže značajnim arsenalom raketa, kao i bespilotnim letelicama koje koristi za nanošenje ozbiljne štete protivniku. „Sve se raspada“, kaže on, uz opasku da mu nije lako da to prizna.
U jednoj od najtežih procena koje se čuju u javnosti, dodaje da Izrael može prestati da postoji kao država, pri čemu bi Benjamin Netanijahu mogao ostati zapamćen kao lider tog procesa.
Istovremeno, politički vrh Sjedinjenih Država pokušava da predstavi drugačiju sliku. Donald Tramp je u ponedeljak izjavio da su strane navodno postigle dogovor o primirju, pa je čak naložio petodnevnu pauzu u napadima na energetske objekte u Iranu.
Međutim, iz Teherana brzo stiže negiranje takvih tvrdnji. Predsednik iranskog parlamenta Mohamad-Bager Galibaf tvrdi da nikakvih pregovora nije bilo i optužuje američkog predsednika da širi netačne informacije kako bi uticao na tržišta.
U međuvremenu, u javnost dospevaju i informacije koje deluju kao okvir mogućeg rešenja. Prema pisanju lista New York Times, koji se poziva na neimenovane zvaničnike, Vašington je Teheranu navodno dostavio plan od 15 tačaka za rešavanje konflikta.
U tom dokumentu se, između ostalog, od Irana traži odustajanje od nuklearnog programa i prekid podrške savezničkim strukturama u drugim zemljama, kao i otvaranje Ormuškog moreuza i ograničavanje broja i dometa raketa.
Zauzvrat, Sjedinjene Države nude ukidanje sankcija i pomoć u razvoju civilne nuklearne energije, uključujući projekte na nuklearnoj elektrani Bušer. Takvi predlozi zvuče poznato, gotovo kao već viđen model pritiska i ustupaka, ali ostaje pitanje koliko su u ovom trenutku uopšte ostvarivi.
Između tvrdnji sa terena, političkih izjava i nezvaničnih planova, ostaje osećaj da se situacija razvija brže nego što diplomatija može da je isprati.
Procene poput Vilkersonove deluju dramatično, ali u regionu gde se ravnoteža menja iz dana u dan, granica između upozorenja i stvarnosti često je nejasna. Ono što danas zvuči kao preterivanje, sutra može postati nova polazna tačka za dalja dešavanja.
