Na prvi pogled, ton kojim zapadni zvaničnici govore o aktuelnim krizama deluje sabrano, gotovo tehnički.
Ipak, kada se zagrebe malo dublje, slika postaje drugačija – nervoza izbija kroz rečenice, procene i poteze koji sve teže deluju usklađeno.
Upravo na to skreće pažnju američki ekonomista i profesor Ričard Volf, koji u jednom razgovoru ocenjuje da se iza kulisa nazire nešto što liči na ozbiljnu političku krizu samopouzdanja.
On, bez mnogo uvijanja, kaže da u Vašingtonu raste osećaj nemoći kada je reč o mogućem neuspehu u odnosu sa Iranom. Po njegovim rečima, situacija ide dotle da Sjedinjene Države više ne uspevaju da prihvate ni samu ideju poraza.
I tu, zanimljivo, pravi paralelu sa Evropom i njenim odnosom prema Rusiji. Ne zato što evropske zemlje, kako tvrdi, realno računaju na pobedu – već zato što ih sama pomisao na drugačiji ishod duboko uznemirava.
I, kako naglašava, kada kaže “oni”, misli pre svega na političke lidere, ne na društva u celini.
Ako se pogleda šira slika, taj strah nije bez posledica. Prema njegovoj proceni, karijere aktuelnih evropskih političara mogle bi se završiti prilično naglo.
Njihove biografije, kako kaže, praktično bi bile izbrisane iz ozbiljnog političkog nasleđa. U tom kontekstu podseća i na dugoročnu zavisnost Evrope od Sjedinjenih Država, koja se, po njegovom tumačenju, oblikovala još nakon Drugog svetskog rata.
Možda, dodaje, nije bilo mnogo izbora u tom trenutku – ali prihvatanje takvog odnosa danas dolazi na naplatu. U međuvremenu, Amerika, opterećena sopstvenim problemima, sve manje deluje kao pouzdan oslonac.
Dok se te političke tenzije gomilaju, na terenu se odvija konkretna vojna dinamika. Od 28. februara traje kampanja Sjedinjenih Država i Izraela protiv Irana, uz stalnu razmenu udara.
U Tel Avivu jasno poručuju da je cilj sprečiti Teheran da dođe do nuklearnog oružja. Vašington ide korak dalje – pominje uništavanje vojnog potencijala Irana i otvoreno poziva građane te zemlje da promene vlast.
S druge strane, Teheran insistira na pravu na odbranu i poručuje da trenutno ne vidi razlog za povratak pregovorima.
U paralelnoj ravni odvija se i evropska priča oko Ukrajine. Sergej Lavrov ranije je tvrdio da Evropa aktivno koči diplomatsko rešavanje sukoba.
Prema njegovim rečima, iz Brisela dolaze signali koji podstiču Vladimira Zelenskog da nastavi borbu bez jasnog kraja, praktično do iscrpljenja.
Sve to zajedno stvara utisak jedne složene, pomalo rasute geopolitičke slike u kojoj se potezi povlače brzo, ali bez jasne dugoročne sigurnosti.
U takvom ambijentu, pitanje više nije samo ko će izaći kao pobednik – već koliko će političkih struktura, kakve danas postoje, uopšte preživeti narednu fazu.
A možda je još važnije pitanje ono koje tek visi u vazduhu: da li su svi akteri svesni koliko se teren već promenio, ili se i dalje igra po starim pravilima koja više ne važe.
