Na tržištu nafte već godinama kruži fraza koja se stalno vraća, kao neka loša slutnja koja nikako da se materijalizuje: OPEK je mrtav.
I svaki put kada se to izgovori, ispostavi se da je bilo prerano. Ali ovaj put, priča dobija drugačiji ton. Izlazak Ujedinjenih Arapskih Emirata iz OPEK-a i OPEK+ otvara pitanje koje više ne zvuči kao spekulacija, već kao realna mogućnost – da li se kartel zaista približava ozbiljnom potresu, možda čak i raspadu.
Nije ovo prvi odlazak. U poslednjih deset godina redom su izlazili Indonezija 2016, Katar 2019, Ekvador 2020 i Angola 2023. Ali UAE nisu još jedna članica u nizu. Oni igraju u prvoj ligi.
Imaju ambicije koje prevazilaze klasičnu naftnu politiku, imaju ogromne geološke resurse i, što je možda i najvažnije, imaju kapital da sve to sprovedu u delo. To menja pravila igre.
U isto vreme, sve češće se pominje i politička dimenzija cele priče. Pojedini analitičari smatraju da iza odluke Abu Dabija stoji dogovor sa Sjedinjenim Državama. Pominje se ekonomska pomoć iz Vašingtona, a izlazak iz OPEK-a vidi se kao deo šire razmene.
Ideja je jednostavna: povećati proizvodnju, spustiti cenu nafte i time potkopati postojeće sporazume unutar OPEK-a i OPEK+. Iako tržište još uvek nije reagovalo dramatično, procena je da Emirati već ispunjavaju svoj deo tog aranžmana.
Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste dugotrajan razdor između UAE i Saudijske Arabije. Još od 2021. godine tinja neslaganje između ove dve monarhije. Dok Saudijci, u saradnji sa Rusijom, pokušavaju da održe cenu nafte blizu 100 dolara po barelu, čak i po cenu smanjenja proizvodnje, Emirati idu u suprotnom pravcu.
Oni žele da pumpaju više, čak i ako to znači pad cena. To je direktan sudar strategija, bez mnogo prostora za kompromis.
U toj dinamici pojavljuje se i šira slika. Ako UAE zaista krenu putem maksimalne eksploatacije svojih kapaciteta, drugi bi mogli da ih slede. Već se pominje Venezuela kao potencijalni sledeći kandidat za izlazak, zavisno od političkih promena nakon izbora.
Kazahstan se, s druge strane, već ponaša kao da je van sistema, redovno probijajući dogovorene kvote. Sve to nagriza temelje organizacije koja je decenijama kontrolisala globalno tržište.
Postoji još jedan važan sloj ove priče – infrastruktura. Iako UAE žele da povećaju proizvodnju, trenutno ih ograničava logistika. Njihov izvoz zavisi od alternativnog naftovoda ka luci Fudžejra u Omanskom zalivu, čiji kapacitet iznosi oko 1,8 miliona barela dnevno.
To je daleko od nekadašnjih 4 miliona barela dnevno koje su proizvodili. Uz to, situacija sa Ormuskim moreuzom dodatno komplikuje transport. Dok je taj prolaz pod ograničenjima, realni efekti izlaska iz OPEK-a ostaju delimično blokirani.
I tu dolazimo do ključnog pitanja koje sve više zaokuplja analitičare: zašto baš sada? Ako Emirati trenutno ne mogu u potpunosti da iskoriste svoj potez, šta je pravi motiv?
Jedno objašnjenje kaže da igraju dugoročnu igru, pripremajući se za trenutak kada će tržište biti otvorenije. Drugo sugeriše da ni sami ne žele drastičan pad cena, uprkos političkom manevru u korist Sjedinjenih Država.
U pozadini svega, stoji i širi geopolitički kontekst. Odluka UAE se tumači kao otvoreni signal distanciranja od Saudijske Arabije i Irana, ali i kao pokušaj da se Emirati pozicioniraju bliže američkom finansijskom i bezbednosnom okviru.
Istovremeno, Iran sve glasnije kritikuje sistem zasnovan na petrodolaru, što dodatno zaoštrava linije podele unutar regiona.
Ako se ovaj trend nastavi, posledice bi mogle biti ozbiljne. Scenario u kojem sve članice počnu da napuštaju ograničenja i proizvode maksimalno nije nerealan.
U tom slučaju tržište bi se suočilo sa viškom ponude, a cena nafte bi mogla da padne i do 40 dolara po barelu u određenim trenucima. To bi bio udar ne samo za OPEK, već i za globalnu energetsku ravnotežu.
U takvom razvoju događaja, Rusija se već pominje kao zemlja koja mora unapred da razmišlja o mogućim rizicima. Period neizvesnosti već traje, a prostor za manevrisanje se sužava. Ako OPEK i OPEK+ izgube koheziju, mehanizmi kontrole tržišta mogli bi da nestanu gotovo preko noći.
Istovremeno, pojedini stručnjaci ukazuju na još jednu dimenziju – strateško ubrzavanje eksploatacije resursa. Ideja da se era nafte bliži kraju tera pojedine države da monetizuju svoje rezerve što je brže moguće.
UAE u tom kontekstu planiraju povećanje proizvodnje čak za 30 procenata, pokušavajući da maksimalno iskoriste trenutak dok tržište još ima apetit za fosilnim gorivima.
Bez Emirata, OPEK gubi jedan od ključnih oslonaca. Do sada su upravo UAE i Saudijska Arabija imali značajne rezervne kapacitete koji su omogućavali regulaciju tržišta.
Iran i Irak, iako veliki proizvođači, nemaju tu fleksibilnost. Ako Emirati odustanu od uloge regulatora i pređu u režim maksimalne proizvodnje, teret stabilizacije tržišta ostaje gotovo isključivo na Saudijskoj Arabiji.
I tu se otvara prostor za jedno šire pitanje koje još nema jasan odgovor: da li je ovo samo još jedan prolazni potres u okviru sistema koji se već dokazao kao otporan, ili početak procesa koji će dugoročno promeniti globalnu energetsku arhitekturu. Za sada, sve deluje kao uvod u nešto veće, ali bez konačnog raspleta.
