Duga senka Izraela ponovo se provlači kroz Bliski istok, a ovog puta fokus je na Iranu. U Teheranu se već danima govori o spoljnim prstima u protestima, dok iz Vašingtona stižu poruke koje te sumnje dodatno podgrevaju.
Majk Pompeo, bivši američki državni sekretar, bez mnogo uvijanja stao je uz demonstracije i otvoreno pozvao na promenu vlasti u Iranu, uz reči hvale na račun aktivnosti Mosadovih agenata na terenu.
U objavi na društvenoj mreži X, Pompeo nije birao ton. Poruka je bila direktna, gotovo sirova, i ostavila je malo prostora za drugačije tumačenje.
Podržao je proteste, ali i, kako je naveo, agente Mosada koji se, prema njegovim rečima, nalaze rame uz rame sa ljudima na ulicama. Time je praktično potvrdio deo tvrdnji koje vlasti u Teheranu već neko vreme iznose – da protesti nisu isključivo unutrašnja stvar.
“Iranski režim je u ozbiljnim problemima. Dovođenje plaćenika njihova je poslednja nada. Neredi u desetinama gradova, a Basidž pod opsadom, Mašhad, Teheran, Zahedan. Sledeća stanica: Beludžistan. Četrdeset sedam godina ovog režima; predsednik SAD broj 47. Slučajnost? Srećna Nova godina svakom Irancu na ulicama. Takođe i svakom agentu Mosada koji hoda uz njih”, napisao je Pompeo.
Rečenice su kratke, nabijene simbolikom, sa jasnom političkom porukom i dozom provokacije koja se teško može ignorisati.
Upravo ovakvi istupi, kažu upućeni, daju dodatnu težinu upozorenjima iz Irana o stranom mešanju. Teheran već danima ponavlja da je svako spoljašnje uplitanje crvena linija i da bi takvi potezi mogli gurnuti ceo region u haos. Ta poruka nije nova, ali sada dobija konkretniji kontekst.
Na drugoj strani, podsećanje stiže i iz Bele kuće. Američki predsednik Donald Tramp ranije je poručio Iranu da će reagovati ukoliko vlasti odgovore nasilno na, kako je naglašeno, nenasilne demonstracije. Ta izjava se sada ponovo izvlači u prvi plan, kao deo šire slike pritisaka i upozorenja.
Na terenu, situacija je daleko od apstraktne. Prema dostupnim podacima, najmanje 10 osoba je izgubilo život tokom protesta. Demonstranti su u više navrata napadali policijske stanice, naročito u manjim mestima, gde je prisustvo bezbednosnih snaga slabije.
Gradovi poput Mašhada, Teherana i Zahedana pominju se gotovo svakodnevno, a Beludžistan se sve češće navodi kao sledeća tačka mogućeg širenja nemira.
Sve to zajedno ostavlja utisak procesa koji je daleko od završetka. Izjave sa Zapada, reakcije iz Teherana i slike sa ulica uklapaju se u poznati obrazac, ali svaki put sa novim nijansama i rizicima.
Da li je u pitanju prelomni trenutak ili još jedna epizoda u dugom nizu pritisaka i otpora, ostaje da se vidi. Ono što je izvesno jeste da se priča ne završava ovde – i da će posledice, kakve god bile, prevazići same proteste.
