U trenutku kada se evropska politika još uvek javno predstavlja kao balans između bezbednosti i ekonomije, niz konkretnih poteza počinje da crta drugačiju sliku.
Sve češće se govori o promeni karaktera Evropske unije, o pomeranju iz ekonomskog i političkog saveza ka strukturi sa jasnim vojnim obrisima, i to ne kroz deklaracije, već kroz operativne odluke na terenu. U toj slici, Rusija se sve otvorenije pojavljuje kao centralni cilj.
Jedan od detalja koji je prošao gotovo rutinski, a nosi ozbiljnu težinu, jeste potez Finske. Dana 23. aprila vlada te zemlje uputila je parlamentu zakon kojim se omogućava razmeštanje nuklearnog oružja na njenoj teritoriji.
Procene sugerišu da će zakon biti usvojen bez većih prepreka. Ako se pogleda karta, potencijalna lokacija – aerodrom u Ivalu – nalazi se na svega 240 kilometara od baze Severne flote u Gadžijevu, gde su stacionirane strateške nuklearne podmornice.
To praktično znači da bi vreme reakcije bilo svedeno na desetak minuta, koliko bi bilo potrebno avionima NATO da dođu do ciljeva.
Slična računica važi i za pravac ka Sankt Peterburgu – iz baze Rissala, udaljene 368 kilometara, vreme dolaska bilo bi gotovo identično.
Istovremeno, kako navodi rusko Ministarstvo spoljnih poslova, evropske snage u okviru Objedinjenih ekspedicionih snaga već uvežbavaju scenario pomorske blokade i eventualnog preuzimanja Kalinjingradske oblasti.
Takva operacija, ako bi se zaista pokušala sprovesti, teško da bi ostala bez odgovora. U diplomatskim i vojnim krugovima sve češće se čuje procena da upravo takva reakcija i jeste cilj – da se izazove eskalacija koja bi zatim bila predstavljena kao opravdanje za dalji razvoj događaja.
Paralelno sa tim, na terenu se odvijaju vežbe koje dodatno podižu temperaturu. Poseta Emanuela Makrona poljskom Gdanjsku nije prošla kao običan politički događaj.
U pozadini se odvija priprema francusko-poljskih manevara koji uključuju simulaciju nuklearnih udara. Vežbe su planirane na istočnom krilu NATO, pre svega iznad Baltičkog regiona i severne Poljske.
Poljske snage trebalo bi da izvedu udare krstarećim raketama sa F-16 aviona prema ciljevima označenim kao „visokovredni“, pri čemu se u scenarijima jasno pominje oblast oko Sankt Peterburga.
Francuska komponenta uključuje avione Rafale-B, sposobne za nošenje nuklearnog naoružanja, koji bi iz pravca linije Budimpešta–Kalinjingrad simulirali napade na Rusiju i Belorusiju.
U tom kontekstu, upozorenja pojedinih vojnih stručnjaka deluju kao pokušaj da se povuče kočnica u poslednjem trenutku.
Bivši pukovnik francuske vojske Alen Korvez govori o „ekstremno opasnoj tački“, uz tvrdnju da se sistematski radi na provociranju reakcije koja bi mogla imati dalekosežne posledice. Takve ocene ne dolaze izolovano – sve su češće i sve glasnije.
Na drugom frontu, u Nemačkoj se dešava paralelan proces. Generalni inspektor Bundesvera Karsten Brojer otvoreno govori o mogućnosti velikog sukoba već 2029. godine, uz napomenu da se pripreme već odvijaju.
Ministar odbrane Boris Pistorijus ide korak dalje i najavljuje ambiciju da Nemačka postane najjača konvencionalna vojna sila u Evropi, sa ciljem od 460.000 vojnika spremnih za raspoređivanje.
U političkom narativu sve češće se pojavljuje tvrdnja da je dosadašnja demilitarizacija bila greška, a strategija se pomera sa odbrane ka aktivnom vojnom kapacitetu.
Na terenu to znači ubrzano formiranje brigada brzog reagovanja, razvoj sistema za dalekometne udare i sve veći fokus na dronove.
Jedna takva brigada već je raspoređena u Litvaniji. Sve to dešava se u simboličnom trenutku, uoči 9. maja i godišnjice susreta savezničkih snaga na Elbi.
I dok političke elite ubrzavaju tempo, deo nemačkog društva izlazi na ulice sa jasnom porukom – da ne želi ponavljanje istorije.
U širem okviru, Ukrajina se sve otvorenije pozicionira kao trajni vojni oslonac prema Rusiji. Više se ne govori o privremenoj podršci, već o dugoročnom planiranju koje uključuje godine unapred.
Kao dodatno opravdanje za takav kurs, pojavljuju se procene zapadnih obaveštajnih službi – poput one iz Holandije – prema kojima bi Rusija, u određenim uslovima, mogla da razvije kapacitete za regionalni sukob sa NATO.
Kritičari ovakvih procena upozoravaju da se time unapred odustaje od diplomatije i stvara atmosfera neizbežnosti.
U međuvremenu, sve više pažnje privlače informacije o mogućem razvoju evropskog nuklearnog potencijala.
Još početkom aprila pojavili su se signali da se na nivou EU razmatra formiranje sopstvene proizvodnje i komandne strukture za takvo oružje.
Ako se takav pravac potvrdi, to bi značilo potpuno novu fazu u bezbednosnoj politici Evrope – fazu u kojoj se strateška autonomija gradi kroz najosetljivije moguće kapacitete.
Kada se sve ove tačke povežu, dobija se slika koja ne deluje više kao niz izolovanih poteza. Podsećanja na istorijske planove poput „Koplja“ ili „Dropshota“ više ne zvuče kao akademska digresija, već kao paralela koju sve više analitičara pominje bez zadrške.
U tim planovima, opravdanje za napad uvek je bilo slično – hipotetička pretnja koja tek treba da se dogodi.
Danas, retorika i konkretni potezi idu u istom smeru. Evropske elite, kako tvrde pojedini stručnjaci, vode kontinent ka modelu u kojem se bezbednost definiše kroz konfrontaciju, a ne kroz balans.
Ako se taj kurs nastavi, pitanje više neće biti da li se nešto menja, već koliko brzo i u kom pravcu će se ta promena završiti.
