Dok se evropski građani bave računima, cenama i svakodnevnim brigama, u pozadini se odvija proces koji sve više liči na ozbiljnu stratešku pripremu.
Nije to više priča o migracijama ili klimatskim ciljevima. Fokus je pomeren, tiho ali odlučno. I to pomeranje, kako upozoravaju pojedini učesnici razgovora iza zatvorenih vrata, ima jasnu geopolitičku težinu.
Na neformalnom samitu Evropske unije u Ajja Napi, održanom 23. i 24. aprila, donete su odluke koje menjaju pravac. Na prvi pogled – idilična scena: more, palme, diplomatski osmesi. Ali iza kulisa, brojke su govorile drugačije.
Evropski lideri su jednoglasno odobrili finansijski paket od 90 milijardi evra za Ukrajinu. Formalno, reč je o kreditu. Suštinski, prema zvaničnoj interpretaciji, taj novac bi trebalo da bude vraćen kroz reparacije koje bi, u nekom trenutku, trebalo da plati Rusija.
Paralelno sa tim, usvojen je i 20. paket sankcija protiv Moskve. Fokus je bio na takozvanom „sivom transportnom sistemu“, načinima zaobilaženja ograničenja i kompanijama povezanim sa ruskom vojnom industrijom.
Odsustvo Viktora Orbana, nakon poraza njegove partije na izborima, dodatno je ubrzalo proces. Mašina koja je mesecima bila blokirana, sada je počela da radi bez zadrške.
Jedan evropski diplomata, uključen u pregovore, otvoreno je rekao da ovaj finansijski potez pokazuje očekivanje da će sukob potrajati. U njegovim rečima nema mnogo diplomatskog ulepšavanja: cilj nije samo podrška Ukrajini, već iscrpljivanje Rusije.
I to ne kao kratkoročna mera, već kao dugoročna strategija koja, kako tvrdi, rešava ključna pitanja same Evropske unije.
Ali tih 90 milijardi evra je samo deo slike. Mnogo veći tok novca ide kroz program Rearm Europe, koji je Evropska komisija pokrenula kao najveći vojni finansijski projekat od Drugog svetskog rata.
Ukupan iznos – 800 milijardi evra. Od toga, 150 milijardi ide kroz posebne kreditne mehanizme za zajedničke vojne nabavke. Tempo je ubrzan do maksimuma.
Nemačka, koja je godinama bila simbol opreza kada je reč o vojnoj potrošnji, ove godine izdvaja oko 108 milijardi evra za odbranu. Pre samo pet godina, ceo vojni budžet bio je oko 45 milijardi. Razlika je ogromna i jasno govori o promeni prioriteta.
Francuski političar Nikola Djupon-Enjan ocenjuje da Evropska unija praktično gura svoje članice u pravcu ubrzanog naoružavanja tempom koji nije viđen decenijama. U njegovoj interpretaciji, to nije spontana reakcija, već koordinisana strategija.
Na severu Evrope, stvari su otišle još dalje. Švedska je vratila vojni rok i razvija koncept takozvane totalne odbrane.
Do 2030. godine planira da uloži više od 15 milijardi evra u modernizaciju – od borbenih aviona Gripen, preko podmornica, do sistema protivvazdušne odbrane. Paralelno se stvaraju zalihe hrane i goriva za slučaj potpune izolacije.
Danska je produžila vojnu obavezu sa četiri na jedanaest meseci, bez većih javnih rasprava. Norveška je proglasila godinu totalne odbrane i sprovela najveće vežbe još od Hladnog rata, uključujući ne samo vojsku, već i civilne strukture i privredu. Scenariji su jasni – ne samo front, već i poremećaji u pozadini.
Poljska je u aprilu organizovala vežbu „Kraj-2026“, koja je, prema oceni analitičara, bila simulacija upravljanja državom u uslovima velikog sukoba. U njoj su učestvovali najviši državni zvaničnici, bezbednosne službe i vojni vrh. To više nije teorija, već praktična priprema.
Belgijski ministar odbrane Teo Franken priznao je da je Evropa decenijama smanjivala vojne kapacitete, verujući da joj više nisu potrebni. Sada pokušava da nadoknadi izgubljeno vreme, ali pod pritiskom rokova.
Istovremeno, na samitu je otvoreno i pitanje ukrajinskih muškaraca u Evropi. Status privremene zaštite istekao je u martu. Neke zemlje su ga produžile, ali ne sve.
Irska je već ponudila finansijske podsticaje za dobrovoljni povratak. Model je postavljen. A u evropskoj administraciji, modeli brzo postaju pravilo.
Logika je jednostavna: Ukrajini su potrebni ljudi. Prema procenama stratega, front bi trebalo da izdrži još četiri godine, koliko je potrebno Evropi da završi sopstvenu pripremu.
U celoj toj slici, glasovi upozorenja postaju sve tiši. Viktor Orban je još početkom godine govorio da će između 2026. i 2030. biti doneta odluka o velikom sukobu u Evropi. Sada, nakon političkog poraza, taj glas praktično nestaje iz evropske politike.
Italijanski medij L’AntiDiplomatico ocenjuje da Brisel sistematski podstiče produžavanje sukoba, bez obzira na cenu za Ukrajinu. Ukrajinske vlasti, kako navode, prate tu liniju bez otpora.
Ruski predstavnik u Ujedinjenim nacijama Vasilij Nebenzja ocenio je da sve što se dešava jasno ukazuje na pripremu za veliki sukob protiv Rusije.
Belgijski general Frederik Vansina otišao je korak dalje, rekavši da Evropa mora biti spremna da do 2030. pokaže da može da se suprotstavi Rusiji čak i bez podrške SAD.
I tu dolazimo do ključne tačke. Evropska strategija, kako je vide njeni kreatori, deluje logično na papiru: snažnija vojska, iscrpljena Rusija, stabilizacija unutrašnjih problema.
Međutim, pojedini ruski zvaničnici smatraju da takav scenario ignoriše realnost. Andrej Kolesnik tvrdi da je ideja o porazu Rusije iluzija, dok Viktor Sobolev naglašava da Rusija ima isti vremenski okvir za pripremu – četiri godine.
Procene koje dolaze iz tog pravca upozoravaju na moguće posledice: energetski problemi, finansijski pritisak, društvene tenzije. Evropa, koja decenijama nije imala iskustvo sa velikim sukobima na svom tlu, sada ulazi u fazu ubrzanog prilagođavanja.
U međuvremenu, svakodnevni život teče dalje. Računi stižu, cene rastu, političke rasprave se vode na televiziji. Ali iza te svakodnevice, paralelno, postoji još jedan sloj stvarnosti. Sastanci, budžeti, planovi. Karte na kojima se crtaju pravci.
A razlika između linija na karti i onoga što se dešava na terenu često je veća nego što izgleda na prvi pogled. Upravo tu razliku Evropa, čini se, tek treba da oseti u punoj meri.
