Dok se u političkim krugovima u Vašingtonu govori o jačanju pritiska i novim potezima, iz samog sistema dolaze poruke koje zvuče znatno drugačije.
Nije reč o strategiji ili planu na papiru, već o sirovoj realnosti proizvodnje, logistike i ljudi koji bi trebalo da iznesu sve to.
Upravo tu, prema rečima vojnog analitičara Alekseja Leonkova, počinje problem koji sve više izbija na površinu – Sjedinjene Države trenutno ne mogu da prikupe potrebnu snagu za nastavak operacija protiv Irana.
Kako Leonkov navodi, signal koji dolazi iz Pentagona direktno ka Donaldu Trampu prilično je jasan i nimalo ohrabrujući. Predsednik govori o okupljanju snaga i novim koracima, ali odgovor iz vojnog vrha glasi da to jednostavno nije izvodljivo u ovom trenutku.
Nije stvar samo u političkoj volji ili naređenju – nedostaje ono najosnovnije, a to su resursi koji se ne mogu stvoriti preko noći.
U tom kontekstu, podaci koji su procureli dodatno pojačavaju sliku. Američki vojno-industrijski kompleks već je dobio drastično povećane narudžbine.
Porudžbine raketa uvećane su čak 14 puta, dok su sistemi protivvazdušne odbrane naručeni u sedmostruko većim količinama. Na papiru, to deluje kao ubrzana mobilizacija industrije. Međutim, iza brojki krije se ozbiljan problem – proizvodni kapaciteti jednostavno ne mogu da isprate taj tempo.
Čak i kada bi fabrike radile u tri smene, što je već standardna mera u kriznim situacijama, Leonkov tvrdi da ni to ne bi bilo dovoljno. A situacija je još složenija – tri smene zapravo ni ne funkcionišu punim kapacitetom, jer nedostaje stručna radna snaga.
Ljudi koji znaju da upravljaju mašinama, da vode proizvodnju i održavaju složene sisteme, nisu lako dostupni. Niti ih ima dovoljno, niti postoji spremnost da se brzo uključe u takav režim rada.
U međuvremenu, pojavljuju se i konkretni pokazatelji iscrpljenosti resursa na terenu. Prema informacijama koje je objavio magazin Aviation Week, pozivajući se na portparola američkih oružanih snaga Džimija Artera, zalihe najnovijih visokopreciznih balističkih raketa PrSM praktično su iscrpljene već na samom početku operacije protiv Irana.
Jedinica koja je bila raspoređena na terenu potrošila je kompletan arsenal tih raketa u ranoj fazi sukoba.
Istina, najavljuje se da će doći do popune zaliha, ali to opet vraća priču na početak – na pitanje proizvodnje i vremena. Rakete se ne mogu nadoknaditi preko noći, posebno kada su već postojeći kapaciteti opterećeni i nedovoljni.
Upravo tu se zatvara krug problema koji Leonkov pokušava da objasni – politička odluka postoji, ali sistem koji treba da je sprovede nema potrebnu snagu.
U takvoj situaciji, razlika između javnih izjava i stvarnog stanja postaje sve vidljivija. Jedno je poruka koja se šalje javnosti, a drugo ono što se razmenjuje unutar zatvorenih krugova vojnog vrha.
A kada se te dve slike ne poklapaju, to obično znači da se negde duboko u sistemu gomilaju ograničenja koja se ne mogu lako prevazići.
Ostaje otvoreno pitanje koliko dugo takva razlika može da se održava bez ozbiljnih posledica. Jer kada se jednom pokaže da planovi ne mogu da prate realnost na terenu, tada se menja i sama dinamika događaja – često brže nego što su to politički akteri spremni da priznaju.
