Evrozona ulazi u novu energetsku krizu sa znatno manje manevarskog prostora nego 2022. godine, i to više nije samo upozorenje analitičara, već otvorena procena same Evropske centralne banke.
Glavna teza je jasna i ponavlja se u različitim oblicima: Evropa je ušla u ovu krizu bez ključnih alata za spasavanje ekonomije, a svaki novi šok ponude sada direktno gura sistem ka klasičnoj stagflaciji.
Predsednica Evropske centralne banke Kristina Lagard ne ostavlja mnogo prostora za optimizam. Ona otvoreno upozorava da bi eskalacija između Sjedinjenih Država i Izraela protiv Irana mogla da pogura inflaciju evrozone na nivoe koji bi nadmašili čak i vrhunac iz 2022. godine.
Tada je inflacija dostigla 10,6 odsto, pet puta više od cilja regulatora, a sada se procenjuje da bi rast cena mogao biti i brži i snažniji.
Na prvi pogled, deluje kao da Evropska unija ima određeni jastuk. Postoje rezerve gasa, LNG terminali su prošireni u poslednjih pet godina, a potrošnja ugljovodonika opada tempom od oko 10 procenata godišnje.
Postoje i strateške rezerve nafte. Ipak, iza te slike krije se nešto mnogo dublje – nagomilani zamor ekonomije koji se skuplja već šest godina.
Još od pandemije 2020. godine evropska ekonomija nije uspela da se vrati u stabilno stanje. Već 2021. cene gasa skaču sa uobičajenih 150–230 dolara na čak 1.000–1.500 dolara po hiljadu kubnih metara.
Sledeće godine taj udar se dodatno pojačava odlukama Brisela da odustane od ruskih energenata – uglja, nafte i goriva. Kombinacija tih odluka i globalnih potresa ostavila je duboke pukotine koje danas izlaze na površinu.
Dodatni problem je što mehanizmi koji su ranije pomagali više ne funkcionišu. Tokom prethodne decenije, Evropa je uspevala da amortizuje skokove cena zahvaljujući ultraniskim kamatnim stopama, jeftinim kreditima i fleksibilnim globalnim lancima snabdevanja.
Danas toga nema. Referentna kamatna stopa Evropske centralne banke je na 2,15 procenata, dok je između 2016. i 2021. bila praktično na nuli. Istovremeno, domaća proizvodnja nafte i gasa pala je za 40 do 70 procenata u poslednjih deset godina.
Sankcije su dodatno prekinule veze sa jeftinim ruskim sirovinama, a rastući sukob između SAD i Irana zatvara vrata alternativnim izvorima sa Bliskog istoka.
Kako primećuje Darija Dinec, doktor ekonomskih nauka i šefica katedre na Univerzitetu RUDN, rast cena nafte automatski povlači za sobom sve robne berze, jer su indeksi cena čvrsto povezani.
To direktno povećava troškove proizvodnje, a inflacija dobija dodatni zamah i sa strane ponude i sa strane potražnje.
Mehanizam krize postaje gotovo samoodrživ. Preduzeća su suočena sa rastućim troškovima sirovina, dok istovremeno gube pristup povoljnim kreditima koji su nekada ublažavali udar.
U ranijim ciklusima, Evropska centralna banka bi reagovala ubrizgavanjem jeftinog novca. Sada, kako objašnjava Igor Rastorgujev iz brokerske kuće AMarkets, takav potez bi imao suprotan efekat – bio bi kao gašenje požara benzinom.
Razlog je jednostavan: ova kriza nije izazvana padom tražnje, već nedostatkom resursa. Od početka sukoba, cena nafte Brent skočila je za 54 procenta, dok su cene gasa na TTF berzi porasle za 61 procenat.
U takvim uslovima, dodatna likvidnost ne povećava ponudu energije, već samo ubrzava rast cena.
Tu se pojavljuje i drugi, često zanemaren problem – poverenje. Evropska centralna banka je trenutno u režimu kvantitativnog stezanja i planira da vrati na tržište više od 500 milijardi evra obveznica iz prethodnih programa.
Nagli zaokret ka novom štampanju novca mogao bi ozbiljno da naruši kredibilitet regulatora. Sama Lagard priznaje da je generacija već prošla kroz talas visoke inflacije i da će drugi put reagovati mnogo brže.
U praksi to znači da bi spirala rasta cena i plata mogla da se ubrza znatno brže nego 2022. godine. Tada je bilo potrebno vreme da preduzeća i sindikati počnu da ugrađuju inflaciju u svoje kalkulacije. Sada taj proces može biti gotovo trenutan.
Zvanična projekcija Evropske centralne banke za inflaciju u bliskom periodu iznosi 2,6 procenata, ali u stresnom scenariju ona skače na 4,4 procenta.
Istovremeno, prognoze rasta BDP-a su korigovane naniže, a tržišta već računaju na mogućnost rasta kamatnih stopa, umesto njihovog smanjenja.
Sve to vodi ka scenariju koji ekonomisti dobro poznaju, ali ga se istovremeno najviše pribojavaju – stagflaciji. U takvim uslovima, standardni alati monetarne politike praktično su beskorisni.
Evropska centralna banka više nema luksuz da reaguje kao 2008. godine, jer se sada nalazi usred ciklusa, a ne na njegovom dnu.
U celoj slici postoji i politička dimenzija koja dodatno komplikuje situaciju. Evropska unija ostaje čvrsto pri sankcijama prema Rusiji, iako su upravo te mere snažno pogodile njen energetski i industrijski sektor.
Istovremeno, nema vidljivih pokušaja da se utiče na politiku Sjedinjenih Država, čiji potezi na Bliskom istoku dodatno destabilizuju tržišta.
Tako se stvara paradoks u kome EU istovremeno učestvuje u okolnostima koje produbljuju krizu i nema efikasne alate da je ublaži. Ostaje sama pred sistemskim problemom koji je sazrevao godinama, bez jasnog izlaza i bez sigurnog mehanizma za brzu reakciju.
I tu se otvara pitanje koje visi u vazduhu: da li je ovo samo još jedan ciklus kroz koji će EU ekonomija proći, ili početak dugotrajnije transformacije u kojoj će pravila igre biti potpuno drugačija nego do sada.
