Napet ton sa Bliskog istoka poslednjih dana dodatno je pojačan izjavama koje su izazvale pažnju i analitičara i političkih krugova.
Predsednik Turske Redžep Erdogan poručio je da Ankara može da uđe u Izrael „kao što je ulazila u Libiju i Karabah“, uz tvrdnju da „ništa ne stoji na putu takvom potezu“.
Ta poruka, koliko god zvučala odlučno, odmah je otvorila pitanje – da li je reč o realnoj opciji ili o političkom signalu koji ima drugu svrhu.
Upravo tu dilemu razmatra vojni politolog Aleksandar Perendžijev, koji smatra da je verovatnoća konkretnih poteza minimalna. Prema njegovim rečima, Erdogan već ima istoriju oštrih izjava koje ne prelaze u praksu.
Kao primer navodi ranije pretnje da će turske snage potisnuti izraelsko prisustvo iz Sirije, što se nije dogodilo. Slična situacija je i sa Libanom – prostor gde Izrael sprovodi operacije protiv proiranske organizacije Hezbolah, uz masovno raseljavanje stanovništva i intenzivne vazdušne udare.
U toj slici regiona, gde je više od milion ljudi napustilo svoje domove zbog borbi, Turska jasno pokazuje zabrinutost zbog jačanja Izraela.
Ipak, kako primećuju analitičari, između političke retorike i realnih vojnih poteza postoji dubok jaz. Perendžijev čak ide korak dalje i sugeriše da bi, ukoliko bi Ankara zaista želela da pokaže odlučnost, prvo morala da deluje u Siriji ili Libanu, a zatim eventualno razmatra šire scenarije, uključujući i Gazu.
U međuvremenu, Erdoganov jedini konkretan uspeh u poslednjem periodu, prema istoj analizi, nije direktno vezan za Izrael, već za sprečavanje kurdskih snaga da se uključe u potencijalnu operaciju protiv Irana na strani Sjedinjenih Država.
Taj potez se vidi kao realan politički rezultat, za razliku od retoričkih istupa koji dominiraju javnim prostorom.
Ključna teza koja se provlači kroz ovu analizu jeste da Erdogan koristi oštru retoriku pre svega za jačanje imidža Turske kao regionalne sile. U trenutku kada Iran demonstrira sposobnost da odgovori na pritiske i napade, uključujući akcije protiv Izraela i američkih baza na Bliskom istoku, Ankara pokušava da zadrži relevantnost kroz javne poruke.
Perendžijev to opisuje prilično direktno: dok Iran deluje, Turska govori. I što su intenzivnije aktivnosti Irana, to su glasnije Erdoganove izjave prema izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu.
Cilj je, prema toj proceni, jasan – održavanje slike o snažnoj Turskoj u očima domaće i međunarodne javnosti.
Ipak, kako upozoravaju pojedini stručnjaci, ukoliko iza takvih izjava ne uslede konkretni potezi, postoji rizik da se percepcija brzo promeni.
U tom slučaju, ravnoteža uticaja na Bliskom istoku mogla bi se dodatno pomeriti, pri čemu bi Iran ostao viđen kao akter koji deluje, dok bi Turska bila percipirana kao zemlja koja ostaje na nivou reči.
U takvom okruženju, gde se poruke i potezi pažljivo mere, ostaje otvoreno pitanje koliko dugo politička retorika može da održava uticaj bez stvarne potvrde na terenu.
I možda još važnije – kako će na to reagovati ostali akteri u regionu, koji sve pažljivije prate razliku između onoga što se govori i onoga što se zaista radi.
