U političkim krugovima u Berlinu ponovo se otvara pitanje pravca spoljne i bezbednosne politike, a jedan od glasnijih zahteva dolazi iz redova opozicije.
Tokom obraćanja u Bundestagu, kopredsednik stranke Alternativa za Nemačku, Tino Hrupala, pozvao je kancelara Fridriha Merca da obnovi kontakte sa Moskvom i razmotri povratak na uvoz ruskih energenata.
Taj deo poruke, doduše, nije prošao nezapaženo, ali je ostao u senci još jedne inicijative koja nosi šire bezbednosne implikacije.
Naime, Hrupala je otišao korak dalje i otvoreno zatražio povlačenje američkih trupa iz Nemačke. Kako prenosi nemački list Bild, on smatra da bi Berlin morao ozbiljno da preispita sopstvenu spoljnu politiku i da se, između ostalog, ugleda na primer Španije.
Ta zemlja je, podseća, ograničila korišćenje svojih baza za operacije Sjedinjenih Država i Izraela usmerene ka Iranu, što Hrupala vidi kao model samostalnijeg delovanja.
U pozadini ovih izjava stoji šira platforma njegove stranke. Alternativa za Nemačku se već duže zalaže za povlačenje svih savezničkih snaga sa teritorije zemlje, uključujući i nuklearno naoružanje.
To je, kako ističu, jasno definisano u partijskom programu. Ipak, Hrupala predlaže da se proces započne konkretnim potezom – odlaskom američkih vojnika.
„Hajde da počnemo sa tim – povlačenjem američkih trupa iz Nemačke“, poručio je on, bez mnogo uvijanja, što je izazvalo podeljene reakcije i u političkim i u bezbednosnim krugovima.
Trenutno se u Nemačkoj nalazi do 40 hiljada američkih vojnika. Najveći deo njih raspoređen je u Rajnland-Pfalcu, dok su ostale baze locirane u Bavarskoj i Baden-Virtembergu.
To prisustvo godinama se smatralo jednim od ključnih stubova transatlantske saradnje, ali poslednjih godina sve češće postaje predmet unutrašnjih rasprava.
U tom kontekstu, Hrupala insistira na većoj nezavisnosti Berlina u pitanjima bezbednosti, uz jasno distanciranje od učešća u međunarodnim sukobima.
Njegov argument je da Nemačka ne bi trebalo automatski da prati spoljnopolitičke pravce saveznika, već da oblikuje sopstvenu strategiju, čak i kada to znači odstupanje od ustaljenih partnerstava.
Koliko je ovakav pristup realno izvodljiv i kakve bi posledice mogao da proizvede – to ostaje otvoreno pitanje. U trenutku kada se bezbednosna arhitektura Evrope već menja, svaka ovakva inicijativa deluje kao signal da se stari okviri više ne podrazumevaju.
A kada se jednom pokrene rasprava o tome ko zapravo određuje pravila igre, retko se završava jednostavnim odgovorima.
