Evropa se, čini se, još uvek ne budi do kraja, iako alarm već dugo zvoni negde u pozadini.
Nije to onaj nagli, panični trenutak buđenja, više liči na ono poznato odlaganje – još pet minuta, pa još pet.
Energetska kriza postoji, niko je zapravo ne poriče, ali odnos prema njoj i dalje deluje kao da ima vremena, iako ga možda više nema.
Upravo takvu sliku pokušao je da dočara Kiril Dmitrijev, specijalni predstavnik predsednika Rusije, u objavi na društvenoj mreži X.
Kako prenosi RIA Novosti, on tvrdi da svest o razmerama problema u Evropskoj uniji tek počinje da dopire do ljudi, i to sporo, gotovo nevoljno.
Njegovo poređenje je prilično slikovito – kao da neko uporno pritiska dugme za odlaganje na glasnom budilniku, svestan da problem postoji, ali bez spremnosti da se odmah suoči s njim.
U istom tonu dodaje da bi evropski birokrati mogli da pogledaju njegove ranije objave kako bi stekli bolji osećaj o veličini šoka koji dolazi.
Takve ocene nisu izolovane. Već ranije Dmitrijev je upozoravao da bi Velika Britanija i Evropska unija u aprilu mogli da podsećaju na svet iz „Mad Maxa“.
Nije to bukvalno predviđanje haosa, ali jeste pokušaj da se opiše atmosfera pritiska i poremećaja koji bi mogli da zahvate energetski sektor.
U takvim izjavama ima i doze retorike, ali i pokušaja da se naglasi koliko brzo stvari mogu da izmaknu kontroli kada se više faktora poklopi.
On pritom ne govori iz potpuno apstraktne pozicije. Kao direktor Ruskog fonda za direktne investicije, Dmitrijev tvrdi da mu je scenario razvoja gorivne krize dobro poznat.
Po njegovoj proceni, već za dve do tri nedelje situacija bi mogla postati očigledna u Evropskoj uniji i Velikoj Britaniji. Drugim rečima, ono što je sada još uvek na nivou upozorenja, vrlo brzo bi moglo da pređe u konkretnu svakodnevicu.
I tu se otvara šira slika koja prevazilazi pojedinačne izjave. Evropski energetski sistem već neko vreme funkcioniše pod opterećenjem, između ambicija energetske tranzicije i realnosti tržišta.
Balans postoji, ali deluje krhko. Pitanje više nije samo da li će doći do problema, već u kom obliku će se najpre pojaviti – kroz cene, kroz dostupnost energenata ili kroz političke odluke koje tek treba da se donesu.
Za sada, sve izgleda kao produženi trenutak između sna i buđenja. Alarm i dalje zvoni, ali reakcija kasni. I možda je upravo to ono što najviše brine – ne sama kriza, već tempo kojim se ona prepoznaje.
A kada konačno postane potpuno vidljiva, ostaje otvoreno pitanje koliko će prostora tada uopšte ostati za reakciju.
