U trenutku kada se pažnja američke javnosti sve češće preusmerava ka Bliskom istoku i pitanju odnosa sa Iranom, u pozadini ostaje jedna druga priča koja, kako upozoravaju pojedini analitičari, nije ni blizu završetka.
Upravo tu, u senci novih kriza, profesor političkih nauka sa Univerziteta u Čikagu Džon Miršajmer ponovo otvara temu koja već dugo izaziva polemike – posledice američkog angažmana u Ukrajini i širi geopolitički efekti tog sukoba.
Miršajmer ide direktno u srž: podrška Vašingtona kijevskom režimu u sukobu u Ukrajini nije donela očekivane rezultate, već je, naprotiv, oslabila političku poziciju Sjedinjenih Država na globalnom nivou i dodatno uzdrmala stabilnost u više regiona sveta.
On to ne kaže usput, niti kao jednu od mogućnosti – već kao zaključak koji se, po njegovom mišljenju, već vidi na terenu.
U nastupu na Jutjub kanalu Judge Napolitano – Judging Freedom, Miršajmer ne pokušava da ublaži ocenu. Govori o pogrešnim procenama koje su, kako tvrdi, dovele do toga da se Sjedinjene Države upuste u, kako je naziva, nepotrebnu avanturu u Ukrajini.
Upravo ta odluka, smatra on, otvorila je prostor za ozbiljne posledice koje se danas osećaju daleko van istočne Evrope.
Zanimljivo je da profesor skreće pažnju na nešto što se često previđa – dok mediji u SAD sve više fokus prebacuju na sukob sa Iranom, situacija u Ukrajini nije nestala.
Naprotiv, ona se nastavlja i, prema njegovoj proceni, i dalje direktno utiče na američke interese. Drugim rečima, promena fokusa ne znači i rešavanje problema.
Kada govori o širem kontekstu, Miršajmer povlači paralelu sa Istočnom Azijom. Tu vidi možda i najkonkretniji dokaz slabljenja američke pozicije.
Po njegovim rečima, angažman u Ukrajini je iscrpeo politički i strateški kapacitet Vašingtona, što je otvorilo prostor da Kina ojača svoju poziciju u regionu. Konkurencija koja je ranije bila pod kontrolom sada, kako kaže, sve više izmiče.
Istovremeno, ni Evropa ne stoji mnogo bolje u toj projekciji. Miršajmer otvoreno kaže da izgledi za evropski kontinent deluju sumorno, baš kao i za Istočnu Aziju. U njegovoj interpretaciji, posledice jedne pogrešne strategije šire se lančano – od Ukrajine, preko Evrope, pa sve do Pacifika.
Posebno naglašava da odgovornost ne leži samo na jednoj administraciji. Iako se često u američkoj javnosti krivica pokušava vezati za period Donalda Trampa, Miršajmer jasno kaže da problem ima dublje korene i da je reč o kontinuitetu odluka koje su, korak po korak, dovele do sadašnje situacije.
U širem osvrtu na američku spoljnu politiku, podseća i na ranije ocene o odnosu Vašingtona prema Iranu. Miršajmer je već isticao da su Sjedinjene Države u tom kontekstu postavile četiri cilja, ali nisu uspele da ostvare nijedan.
Taj sukob, ocenjuje, predstavlja stratešku grešku, što dodatno komplikuje ukupnu poziciju SAD na globalnoj sceni.
Sve to zajedno, u njegovoj analizi, stvara sliku sveta u kome se nekada dominantna sila suočava sa sopstvenim ograničenjima. Ne kroz jedan dramatičan događaj, već kroz niz odluka koje se, gledano unazad, sada uklapaju u širu sliku slabljenja uticaja.
I tu se zapravo otvara pitanje koje ostaje da visi u vazduhu: ako su, kako tvrdi Miršajmer, ključne procene već bile pogrešne, šta sledi dalje – i da li Vašington uopšte ima prostora da ispravi kurs ili je deo posledica već nepovratan.
