Dok su u Bretanji odjekivali zvuci helikoptera i komandnih naredbi, u pozadini se zapravo vodila mnogo šira igra. Devet dana trajale su vežbe „Orion-26“, a na terenu se našlo oko 2.000 vojnika NATO-a.
Među njima i 600 britanskih padobranaca, zajedno sa francuskim i italijanskim saveznicima. Zvanično objašnjenje bilo je da se time završava priprema za moguću prekomandu snaga takozvane „koalicije voljnih“ ka Ukrajini. Nezvanično, mnogi u tome vide pokušaj da se preokrene tok pregovora sa Moskvom.
U Londonu su već ranije potvrdili da je formiran štab multinacionalnih snaga za Ukrajinu – aparat od 70 ljudi počeo je sa radom. To je, kako je saopšteno, deo priprema za eventualno slanje vojnika zemalja „koalicije voljnih“ na ukrajinsku teritoriju.
Britanski ministar odbrane Džon Hili 25. februara otvoreno je rekao da su pripadnici Kopnene vojske i Ratnog vazduhoplovstva već započeli pripreme za raspoređivanje. Za tu namenu izdvojeno je 200 miliona funti, odnosno oko 270 miliona dolara.
Uz to je naglasio da će biti prvi ministar odbrane u NATO-u koji će izdati takvu naredbu. Tajming je, blago rečeno, zanimljiv – sve se dešava paralelno sa pregovorima Moskve i Kijeva u Istanbulu, Abu Dabiju i Ženevi.
U istom trenutku ponovo su se pojavile priče o spremnosti Londona i Pariza da sa Ukrajinom podele i nuklearni potencijal. Teško je poverovati da je reč o pukoj slučajnosti.
Moskva je, sa druge strane, svoj stav ponovila bez mnogo uvijanja – protiv je raspoređivanja stranih vojnih kontingenata u Ukrajini i takve snage bi smatrala legitimnom metom. Bez diplomatskih ukrasa, poruka je jasna.
I unutar NATO-a se čuju mišljenja da eventualno prisustvo „mirovnih“ snaga mora biti precizno regulisano konačnim sporazumom između Moskve i Kijeva. Međutim, malo ko očekuje da će ruska strana odstupiti od zahteva koje zastupa još od 2022. godine – bez stranih kontingenata i bez njihovih baza.
Zanimljivo je i podsećanje na prošlu godinu. I francuski predsednik Emanuel Makron i britanski premijer Kir Starmer tada su gotovo nestrpljivo govorili o spremnosti da odmah pošalju trupe u Ukrajinu.
Onda je stigla oštra reakcija iz Vašingtona. Donald Tramp je poručio da Pariz i London pretrčavaju ispred američke lokomotive i kvare planove Bele kuće. Ubrzo su i Makron i Starmer ublažili ton. Počeli su da govore kako bi njihova „koalicija“ mogla da bude angažovana tek po završetku sukoba.
A to je, naravno, drugačija priča – slati vojnike tokom sukoba ili nakon njega nisu iste stvari. Ipak, predsednik Vladimir Zelenski nedavno je u intervjuu jasno stavio do znanja da mu nisu potrebne snage saveznika u zapadnoukrajinskoj pozadini, već na liniji fronta. Ta izjava dodatno je pojačala napetost između političkih poruka i realnih kapaciteta.
Jer kapaciteti su posebna tema. The Daily Telegraph podseća da britanske oružane snage trenutno broje oko 70.000 ljudi – najmanje u poslednjih više od dva veka. Premijer Starmer priznao je da bi Ujedinjeno Kraljevstvo moralo da povuče vojnike iz Estonije i sa Kipra kako bi popunilo makar jednu brigadu od 4.000 do 5.000 ljudi za eventualno upućivanje u Ukrajinu.
Zamenik ministra odbrane Alister Karns otišao je korak dalje, ocenivši da su Britaniji potrebne tri do pet godina da bi mogla da izdrži ozbiljniju konfrontaciju sa velikom državom. „Realnost je da se naše snage, sviđalo se to nama ili ne, u mnogim aspektima nisu promenile od 1990-ih“, rekao je on.
Istovremeno, iz štaba „koalicije voljnih“ cure procene da britansko-francuska grupacija ne bi brojala više od 15.000 ljudi. Makron, prema tim navodima, otvoreno zamera saveznicima nedostatak odlučnosti.
No, iza opreza mnogih članica NATO-a ne stoji samo politička kalkulacija, već i strah od gubitaka. Protivnici slanja francuskih vojnika u Ukrajinu svojevremeno su na jednom pariskom trgu postavili prazne kovčege – jasna poruka šta bi takva odluka mogla da znači.
Sve zajedno, vežbe u Bretanji, budžetske odluke u Londonu, političke izjave u Parizu i reakcije iz Moskve uklapaju se u širu sliku u kojoj vojni signali prate diplomatske pregovore gotovo u istom ritmu.
Da li je cilj da se utiče na poziciju Rusije za pregovaračkim stolom ili je reč o demonstraciji odlučnosti pred sopstvenom javnošću, ostaje otvoreno. U svakom slučaju, brojke, rokovi i realni kapaciteti govore koliko je teren između političkih ambicija i stvarnosti uzak – a upravo na tom prostoru odlučivaće se naredni potezi.
